Када је човек дошао до свести, спознао је да је насред лађе и да иде етапама пловидбе живота право према непознатом. Да ли као бродари можемо имати помоћ, неку мапу, назнаку куда пловити и зашто? Управо су та питања и створила филозофију. Та питања су суштинска јер онај ко се пробуди на броду, може се занимати шта ће следећег сата јести, где ће спавати, али пре свега мора се заинтересовати куда плови брод и где је лука.
Аргонаути и мистично путовање кроз бескрајно море у потрази за просветљењем -златним руном, можда може дати одговоре који су уткани у те архетипе као симболи.
Арго је објективација воље или матерјално тело. Јасон је становник тела кога доживљавамо као "ЈА", остали Аргонаути су ум, снага, способности свих врста који на начин прозимања употпуњују "ЈА". То је Арго. Брод који плови кроз море живота.
Почетак пловидбе јесте рођење на овом свету. Циљ је пронаћи просветљење (златно руно).
На том путу чека безброј препрека.
Прва препрека: Острво Лемнос
После детињства долази доба пубертета где кормило Арга преузима нагон за продужењем врсте. Притисак полног задовољења постаје огроман, буди се зов сексуалности. Младић бива заробљен међу задовољствима које пружа Лемнос и Лемњанке. Аргонаути годинама живе опијени телесним задовољствима потпуно несвесни циља своје пловидбе.
На циљ их коначно подсећа Херакла.
Посрамљени, они настављају пловидбу. Тј. једног тренутка човек схвата да полно задовољење није ултимативни циљ живота и да је "златно руно" негде другде.
Друга препрека: Тракија и краљ Финеј
Jason je odlučio da se neko vreme odmore. Naredio je Tifiju da brod skrene na zapad, u Trakiju. Kad su se iskrcali, na obali su sreli slepog starca koji se od slabosti jedva držao na nogama. Iznenađeni su shvatili da je pred njima trački kralj Finej, slavni vrač i vidovnjak. Bogovi su ga kaznili glađu . Kad god bi Finej seo za sto, doletale su nasrtljive Herpije, krilate žene , i pojele mu jelo, a ono što nisu mogle da pojedu, zagadile bi.
Finej se požalio Argonautima pa su odlučili da mu pomognu. Iz njihovih redova su istupili krilati junaci Zeto i Kalais, oslobodili utamničene Finejeve sinove i vinuli se u visine da dočekaju Harpije. Kad su se Harpije pojavile, bacili su se na njih i progonili ih čak do Plotskih ostrva u Jonskom moru. Sve bi ih ubili, ali ih je Irida, glasnica bogova, uverila da bogovi ubuduće neće dozvoliti Harpijama da muče Fineja.
Кормило Арга преузимају жеље за храном и ситним задовољствима свих врста. Међутим, где год имамо задовољство над њим вреба Харпија спремна да нам поквари уживање својим канџама. Приликом обичних задовољства проистеклих из принципа хомеостазе, Харпије никада ни не одлазе већ је наше "задовољство" заправо играње са Харпијама потпуно несвесни да је "задовољство врста бола" како каже Ниче. Или како каже Шопенхауер:
Да бисмо уживали у храни морамо уз њу трпети и глад. Морамо бити гладни да би уживали у храни. Што дуже трпимо глад, то ће негација глади или задовољство бити интензивније. Значи неопходан услов сваког задовољства јесте претходна оскудица, немаштина, патња. Патња мора трајати дуго да би негација патње или „задовљство” дало што већу илузију нечега лепог, које ће и поред тога трајати само хиљадити део времена претходне патње, тј само за време негације исте.
Једино право задовљство на овом свету јесте естетско. Превазилажење индивидуалне воље и на тренутак стапање са вишим сферама. То је једино задовољство слободно од Харпија, али чак и на њега оне кидишу, бесне што се човек на тренутак ослободио. Пред сликом уметничког дела уживамо, али, ускоро долећу Хаприје.
Велико је предузеће ослободити се тога и кренути Аргом напред. У причи су Аргонаути отерали Харпије, али у животу, оне нас изгледа прате скоро до самог налажења златног руна. Можда су оне и помагачи јер да њих нема нико не би ни трагао, остали би заробљени међу столовима краља Финеја.
Дакле, Аргонаути остављају Тракију и крећу даље у потрагу за просветљењем.
Трећа препрека - Симплегаде
Zahvalni Finej savetovao je Argonaute kako da savladaju teškoće na putu do Kolhide, a pre svega kako da prođu kroz nedaleki tesnac koji spaja Propontidu i Negostoljubivo more. Taj tesnac, koji se danas zove Bosfor, čuvale su Simplegade, dve ogromne stene, koje su se neprekidno primicale i razmicale, tako da se između njih nije moglo ploviti.
Po Finejevom savetu Argonauti su ispred sebe pustili golubicu da im pomogne pri prolazu. Kad je poletela (izgubivši samo nekoliko krila iz repa), poverovali su da će to uspeti i njima. Nalegli su na vesla i kad su se stene razmaknule, pojurili su napred. Uz pomoć boginje Atene, koja je jednu stenu načas zadržala, uspeli su da preplove tesnac (s manjim oštećenjem na krmi lađe). Otada se Simplegade više ne miču. Ispunilo se davno proročanstvo da će zauvek ostati nepomične ako između njih prođe lađa.
Две стене које чувају пролаз на путу ка Колхиду јесу материја сама. Препрека инертности материје наспрам животне силе, елан витала.
Врсте у природи су међу стене заробљена животна сила. Оне су покушале да пробију општу ентропију и у том покушају биле заробљене нужношћу и инертношћу материје или пригњечене међу Симплегадским стенама.
О чему се ту ради можемо стећи јаснији увиди следећи ову Бергсон ову аналогију:
Човек је такође остао заробљен међу стенама али он барем има извесну слободу и шансу да се извуче и крене даље ка просветљењу. После тога, онај ко успе да се отргне материји, сусреће се сада већ са метафизичким светом, Колхидом, Еденом, златним руном (Сопством).
Сви смо Аргонаути. Сви смо Јасон. Знамо пут, знамо и препреке. Остаје нам да тражимо златно руно....у себи самима.
Poslednja izmena:
Divna interpretacija lepo ispričana i ilustrovana citatima.Šta zapravo mitovi ,i ne samo oni,znače na psihološkom planu društva i pojedinca ,jeste najinteresantniji njihov deo i uzbudjivo štivo za svakog ko traži put i smisao u životu.