У пределима данашње Грчке, пре око две и по хиљаде година скоро сваки град је био самостална република. Ако се дода, да су ови градови по броју становника били не много већи од нашег обичног имућног села, постаје очигледно да је народ у њима лако могао сам собом да управља, сакупљајући се на градском тргу. Републикански народи Грчке веома су држали до овог свог права и чували су га, изгонећи из граница републике све оне грађане, од којих се могла очекивати могућност покушаја преузимања државне власти. Неретко су то били истакнути по својим даровима људи, поштени, пристојни, који су доносили корист народу. Нису чинили ништа лоше, никакве грешке нису правили. Али њихов ум, способности и знања сувише су их издизали из реда осталих суграђана. И тако, како они у ствари сасвим нису покушавали да освоје власт, покорно су се подчињавали вољи народа и одлазили у прогонство.
Дошло је једнако време, када су се у старим грчким републикама појавили и људи другачијег кова, - који су уистину помишљали да преотму власт, - и при томе наравно не због народне , већ због своје сопствене користи. Могло је да им прeти и изгонство, али они су били сувише промућурни да би то дозволили. И они су се пробијали ка власти нимало не мењајући начин државне управе. Република је и даље остајала република, а у ствари су владали они, окруживши се релативно невеликим бројем другова и присталица, који су заједно с њима умели да обмањују народ, и да привлаче гласове на народним скуповима заводљивим обећањима, а понекад једноставно поткупљивањем.
Већина народа, будући да се занимала својим домаћим и трговачким пословима, није умело, а није ни могло да се разуме у сва истанчана питања управљања државом, које је токм времена постајало све сложеније, и тиме су се умешно користили спретни људи, који нису имали никаквих других послова осим "политике", коју су усмеравали према свом хтењу. На тај начин, уместо целога народа, републикама је почела да управља занемарљива мањина, и стари Грци назвали су овај начин управе олигархијом, што значи "власт немногих".
Нема ништа горе од сличног устројства. Његови власници "олигархи", не само да притишћу и разарају народ, неприметно исисавајући његове сокове због свог благостања, већ га и непрекидно развраћују, прибегавајући к разним непоштеним смицалицама при изборима и гласању. Они успевају да добију у своју корист већину гласова, саблажњујући гласача личним користима: једноме ће дати новац, другоме обећати добру службу, трећем ће се обавезати да дају олакшице у трговини. И расте број људи који продају своје гласове, своју вољу у народној скупштини, - који у суштини продају сами себе и своју државу. Опште потребе су заборављене, свако мисли само о себи , о томе како би што више откинуо за себе откинуо од општенародног богатства.
Олигархијске државе не могу дуго да живе, и распадају се. Најпре их раздиру унутрашњи преврати, где једна клика властодржаца смењује другу, затим, упоредо са свеопштим стремљењем к лаком непоштеном богаћењу, наступа општи привредни пад, сиромашење народа, и на крају - потпуно уништење државе, која пада под власт снажнијих и здравијих суседа. Тако је било и са републикама старе Грчке. Њих је лако покорио цар суседне Македоније, затим су прешле под власт старе Римске империје и на крају су чинили део Византијске монархије - све до њеног покоравања од стране Турака.
( Одломак из дела " Република или Монархија" )