Пред суштинским истинама наше биће реагује пажњом ма колико било затрпано баналностима овога света. Пред уметничким делима, ма колико сви ми били заплетени у мрежу Мајину, на кратко добијамо своја крила, замахнемо њима и чак полетимо у правцу светлости, да би одједном ипак схватили да смо у пауковој мрежи. Чак је и Тантал у Хаду прекинуо са својим узалудним покушајима да дохвати храну и воду, када је чуо музику Орфеја. Данаиде су престале на тренутак да сипају воду у буре без дна. Иксионов точак је стао.
Исто тако, на тренутке се и ми одвајамо из ове сфере постојања да бисмо опет незадрживо били повучени натраг.
То се дешава приликом естетске контемплације али исто тако и пред суштинским филозофским истинама које додирну нашу душу, пруже нам непосредно искуство, наговештај трансцендентног да би убрзо исклизнуле из наших руку.
Рецимо, сећам се колико ми је "фаза" било потребно да потпуно разумем Кантову трансценденталну естетику. Наслућивао сам да ту има великих истина. Истина које задиру у саму суштину односа ја и спољњи свет око мене. Мислио сам да разумем, али се онда јави сумња, па онда дани размишљања, па ми је све опет јасно, али опет се постави неко питање да ли је баш тако? Све док на крају, после доста времена, Кантова трансцендентална естетика није заузела место у мом мисаоном склопу са свом чврстином необоривог аподиктичког знања.
Кантов "коперникански обрт" који је дефинитивно устоличио поделу на појаву и ствар по себи изникао је из питања "Како су могући синтетички синтетички судови а приори?". Могући су тако што су они услов самог искуства и нераздвојно уткани у опажање спољашњег света.
Без обзира што су Кантове антиномије изникле из тога обични софизими, остаје чињеница да синтетички синтетички судови а приори постоје и да то знање може дати још један ослонац основном идеалистичком погледу на свет.
Кант - Синтетички судови а приори
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=6217
Исто тако, на тренутке се и ми одвајамо из ове сфере постојања да бисмо опет незадрживо били повучени натраг.
То се дешава приликом естетске контемплације али исто тако и пред суштинским филозофским истинама које додирну нашу душу, пруже нам непосредно искуство, наговештај трансцендентног да би убрзо исклизнуле из наших руку.
Рецимо, сећам се колико ми је "фаза" било потребно да потпуно разумем Кантову трансценденталну естетику. Наслућивао сам да ту има великих истина. Истина које задиру у саму суштину односа ја и спољњи свет око мене. Мислио сам да разумем, али се онда јави сумња, па онда дани размишљања, па ми је све опет јасно, али опет се постави неко питање да ли је баш тако? Све док на крају, после доста времена, Кантова трансцендентална естетика није заузела место у мом мисаоном склопу са свом чврстином необоривог аподиктичког знања.
Кантов "коперникански обрт" који је дефинитивно устоличио поделу на појаву и ствар по себи изникао је из питања "Како су могући синтетички синтетички судови а приори?". Могући су тако што су они услов самог искуства и нераздвојно уткани у опажање спољашњег света.
Без обзира што су Кантове антиномије изникле из тога обични софизими, остаје чињеница да синтетички синтетички судови а приори постоје и да то знање може дати још један ослонац основном идеалистичком погледу на свет.
Кант - Синтетички судови а приори
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=6217
Poslednja izmena: