Одговоре нам дају Ава Јустин и руски философ Иван Иљин:
" Шта је свет, шта - човек? какав је смисао света, а какав - човека? Поставиш ли себи та питања, већ си философ; решиш ли их растковски, онда си - прави философ. " Јустин Поповић
" Философ уопште није обавезан измишљати и проповедати некакав ''систем''.
У философији, као и у свим областима знања, дејствује закон истраживања: оно најлакше, најнеделатније и што оставља најјачи утисак на мноштво философа и следбеника јесте дедукција (извођење система из општег логичког схватања или закона); најтеже, најскромније и стваралачки најзначније што чини човека истинским истраживачем је свепрожимна индукција (експериментално описивање предмета у његовим јединичним својствима).
Философ је позван да проживљава свој предмет у његовој објективној реалности, да провери доживљене садржаје, да их опише и покаже другим људима.
Питање о томе да ли је философија наука не вреди решавати ни у позитивном, ни у негативном смислу. Ако она јесте наука – а она то може бити – онда је то наука која захтева од човека посебно духовно-религијско искуство и посебно списатељско умеће.
Философ који не усвоји духовну културу и не поради као истраживач ни у једној науци, већ у потпуности одриче акт очевидности (у својству скептика, агностика или нихилисте), за гносеолога (то јест, теоретичара сазнања) неприхватљив је и неодржив, ма колико хиљада страница прочитао, написао и штампао традиционалним, професионалним жаргоном апстрактне мисли.
Философ који о љубави, радости, доброчинству, дугу, добру и злу, о снази и слободи воље, карактеру и другим сличним предметима расуђује према туђим књигама или према ономе што је начуо не разуме ништа, већ само понешто уображава на тему некаквих духовних ''окаменотина'' или ''мумија'' . " Иван Иљин
" Шта је свет, шта - човек? какав је смисао света, а какав - човека? Поставиш ли себи та питања, већ си философ; решиш ли их растковски, онда си - прави философ. " Јустин Поповић
" Философ уопште није обавезан измишљати и проповедати некакав ''систем''.
У философији, као и у свим областима знања, дејствује закон истраживања: оно најлакше, најнеделатније и што оставља најјачи утисак на мноштво философа и следбеника јесте дедукција (извођење система из општег логичког схватања или закона); најтеже, најскромније и стваралачки најзначније што чини човека истинским истраживачем је свепрожимна индукција (експериментално описивање предмета у његовим јединичним својствима).
Философ је позван да проживљава свој предмет у његовој објективној реалности, да провери доживљене садржаје, да их опише и покаже другим људима.
Питање о томе да ли је философија наука не вреди решавати ни у позитивном, ни у негативном смислу. Ако она јесте наука – а она то може бити – онда је то наука која захтева од човека посебно духовно-религијско искуство и посебно списатељско умеће.
Философ који не усвоји духовну културу и не поради као истраживач ни у једној науци, већ у потпуности одриче акт очевидности (у својству скептика, агностика или нихилисте), за гносеолога (то јест, теоретичара сазнања) неприхватљив је и неодржив, ма колико хиљада страница прочитао, написао и штампао традиционалним, професионалним жаргоном апстрактне мисли.
Философ који о љубави, радости, доброчинству, дугу, добру и злу, о снази и слободи воље, карактеру и другим сличним предметима расуђује према туђим књигама или према ономе што је начуо не разуме ништа, већ само понешто уображава на тему некаквих духовних ''окаменотина'' или ''мумија'' . " Иван Иљин