Др.Марко С. Марковић прво перо Србске послератне емиграције. Страшна ширина образовања Доктора Марка С. Марковића, коју илуструју специјализације из богословља, оријенталних језика, политичких наука, историје и права, и разуђена тематска интересовања - од филозофије, историје и књижевне критике, до геополитике, употпуњују биографију не тако честу чак ни међу угледним старим српским грађанским породицама у Београду.
Др Марко С. Марковић: Нема морала без Бога
Др Марко С. Марковић
НЕМА МОРАЛА БЕЗ БОГА
Следбеник Русоа, који је проповедао да човек не треба да служи никоме до себи, човек 20. века се поноси што над собом не признаје „ни Бога ни господара“. Пошто су материјалисти утврдили да Бог није створио човека него да је човек створио Бога, коме је приписао своје најлепше особине, светкује се ослобођење човека од тога „отуђивања“ и служења једној бесмисленој фикцији. Под образином напретка, извлачи се тако из пепела једно врло старо начело које су још грчки софисти формулисали, а касније прихватили европски хуманисти и немачки философ Емануел Кант: „Човек је мерило свега“. У суштини то је „аутономни морал“, морал без Бога, морал без религије.
Погледајмо прво чега су нас „ослободили“, да бисмо боље разумели о чему се састоји „слобода“ коју су нам донели.
Наша „потчињеност“ Богу није ништа друго до молитва којом се обраћамо Свевишњем за помоћ да савладамо себичност и волимо своје ближње. Без обзира да ли се верује у Бога или не, та потчињеност је корисна због својих последица, јер је љубав према ближњем вредност по себи. Зато је Волтер и рекао: „Да Бога нема, требало би га измислити“. Одрицати се те потчињености значи одрицати се љубави, најчвршћег цемента сваке људске заједнице. Не само да вера у Бога није никакво ропство и „отуђивање“ него је то брана против сваког ропства и отуђивања. Чим се одрекне тог идеала и савршенства, чим напусти Бога чији је „јарам благ и бреме лако“, човек се одмах потчињава неком лажном божанству и подаје идолопоклонству које на њега наваљује много теже бреме.
Међу многим идолима који данас замењују Бога, два идола се ипак највише помињу и славе: ЧОВЕЧАНСТВО и ЧОВЕК. Ако се човечанство схвати у најширем смислу, као читав људски род посматран у историјској перспективи, мора се признати да људи у огромној већини имају савест и да није било људског друштва без морала. Свети Павле, у Посланици Римљанима, потврђује да „незнабошци не имајући Закона, сами од себе чине оно што је по Закону“ јер је то „написано у срцима њиховијем“. Али поборници религије Човечанства не мисле на то историјско човечанство, на укорењеност моралног осећања у људском роду које је конкретно постојало и постоји. Њихово је Човечанство пуста апстракција. А пошто се то Човечанство није никад састало да пропише неки општи морални закон, то они говоре у име Човечанства. Узурпирајући ауторитет Човечанства које као такво нема свог моралног закона, они сами – са својом групом или партијом – прописују тај закон и по њему суде или убијају без суђења. Савомоља једне шаке узурпатора замењује морални закон и мањина се насилно намеће већини. Такав „морал“ води истребљењу читавих раса, народа или класа.
Обожаваоци Човека, уколико се ограничавају на индивидуални морал, позивају се на човекову природу, разум или слободу. Они који хоће да се управљају по својим природним склоностима и нагонима заборављају да ти нагони нису увек племенити него да могу бити и зверски. Идући слепо за својом природом, човек се може одати свакојаким страстима, оргијама, многоженству, па и убилачким нагонима. Јасно је да тај природни морал није сам себи довољан, да не може да буде опште мерило нити да спречи „закон џунгле“ и право јачега.
У нашем столећу чешће се наводи разум као мерило вредности и извор морала. Човек је разумно биће и он је сам позван да одреди шта му ваља чинити. И Сократ је веровао да је само незнање узрок зла, а да знање и разум обавезно воде добру. Међутим, разум није довољан да човека учини добрим. Човек може знати шта је добро, а немати воље да своју намеру спроведе уидело или чак чинити зло. Има учених људи и лекара који се одају алкохолизму или опојним дрогама. Било је у овом веку и хришћанских богослова који су постали најкрвожеднији тирани. Не говори свети Павле узалуд о „закону у удима својима“ који се супроти „закону ума“ и заробљава га „законом греховнијем“. Поред разума нужна је и воља али да чак ни хтети не значи увек моћи учи нас опет исти светитељ: „Јер добро што хоћу нечиним, него зло што нећу оно чиним“. Воља треба да се оснажи вером и да пред собом има добро као циљ, узвишени и неприкосновени идеал који сам религија даје.
Ако ни разум није сигуран ослонац, остаје нам слобода као последње уточиште. Француски писац Албер Ками пориче разум у свету: све је неразумно, бесмислено, апсурдно – и свет и човек. Све што људи граде постаје тамница и једини позив човека на земљи је да руши тамнице и диже побуну против тамничара. Хероји Достојевског размишљају друкчије: „Ако нема Бога, ја сам Бог“. Или: „Ако нема Бога, све ми је дозвољено“. Морал је оно што ја хоћу, оно што ја одлучим по својој слободној вољи. Достојевски је у праву. На философском плану то је бесмислица, јер ниједан чин не може бити свој сопствени закон, manj' ако није ''actus parus“ – „чист акт“ чиме би се сваки појединац изједначио са Богом. Само, ако смо сви богови, а не желимо исто, рат богова ће заменити људске ратове и добит неће бити велика. Са правне тачке гледишта, то је такође апсурд, јер у праву важи начело да „нико не може другоме дати више права него што их има сам“. Моја апсолутна слобода ограничава слободу других и, на крају крајева, тежи да успостави власт над другима. Са каквим правом човек треба да влада над човеком, а ја над другима? Ко ми је дао то право? Нико. Другим речима, ја сам га узурпирао. Бесправно. Моја апсолутна слобода је негација не афирмација права. У моралном погледу, моја лична слобода не може ни у ком случају да буде сама по себи основа, извор или мерило морала. Слободна воља је слобода опредељења. Она, као таква, није ни добра ни зла. По својој слободној вољи, ја исто тако могу да изаберем добро као и зло. Уколико се определим за зло, ја због тога, у тренутку своје одлуке, нисам мање слободан. Да би мој акт био оцењен као моралан или неморалан, неопходно је да га извршим слободно, али сама слобода није довољна да моја акт учини моралним.
Неко ће се можда са овим излагањем сложити начелно и теоријски, али ће речи, позивајући се на сопствено искуство, да зна безбожнике који су у личном животу били потпуно морални људи. То ипак не доказује да је могућ морал без Бога. Ваља, пре свега, разликовати старозаветне многобожце и данашње безбожнике. Христос је сишао у ад да спасе праведне људе који су умрли пре Његова рођења. Њихов морал није био савршен, али Бог није могао дозволити да они буду осуђени у име савршеног моралног закона који нису познавали. Данашњи безбожници, напротив, познају хришћанство и сносе за своје богоодрицање пуну моралну одговорност. Нису ту у питању њихови поступци у свакодневном животу који често могу бити добри и чак примерни. Безбожнички „морал“ не заслужују назив морала стога што је – по речима руског мислиоца Н. О. Лоског – у основи неморалан или по своме обиму или по садржају или по крајњем циљу. По обиму, зато што није универзалан него искључив, што се ограничава само наједан круг људи. Чак и ако не проповеда отворено „шовинизам“ или класну мржњу, он не простире своју љубав на све људе. На пример: „Брат је мио које вере био“... само ако је наш члан. По садржају, атеистички* морал не поштује људски живот у овом или оном облику: или презире старост, или дозвољава побачаје и ропство, жигоше читаве друштвене слојеве као издајнике „нељуде“** или „подљуде“ које треба истребити и т. сл. По циљу, лажни атеистички морал је увек рушилачки, а не стваралачки, увек уперен против некога или нечега (а редовно притив Бога), позивајући претходно на злочин да би могао остварити „земаљски рај“.
Очигледно је, дакле, да је Бог као апсолутно савршентство једино оправдање и једина могућа основа морала, да је Он једини Законодавац моралног Закона и једини извор снаге за његово остварење. Човечанство се може одрећи Бога али не може живети без Бога. У првој половини овога века погинуло је више људи у тоталним ратовима него за пет хиљада година историје цивилизованих народа. Додајмо томе близу десет милиона побијених у име једне расе и преко двадесет милиона „ликвидираних“ у име светске револуције. Данас треба да бирамо између атомског рата и револуције, а доживећемо можда и једно и друго. Ето чему нас је довео морал без Бога. Зар то није довољна опомена? И зар је то наследство које спремамо потомству? Ко би после тога смео да тврди да човечанство, уколико се не врати Богу, уопште заслужује да постоји?
Имајмо храбрости да доведемо до краја своје размишљање и завршимо са Достојевским: „Ако Бога нема, онда не вреди живети“.
Др Марко С. Марковић: Нема морала без Бога
Др Марко С. Марковић
НЕМА МОРАЛА БЕЗ БОГА
Следбеник Русоа, који је проповедао да човек не треба да служи никоме до себи, човек 20. века се поноси што над собом не признаје „ни Бога ни господара“. Пошто су материјалисти утврдили да Бог није створио човека него да је човек створио Бога, коме је приписао своје најлепше особине, светкује се ослобођење човека од тога „отуђивања“ и служења једној бесмисленој фикцији. Под образином напретка, извлачи се тако из пепела једно врло старо начело које су још грчки софисти формулисали, а касније прихватили европски хуманисти и немачки философ Емануел Кант: „Човек је мерило свега“. У суштини то је „аутономни морал“, морал без Бога, морал без религије.
Погледајмо прво чега су нас „ослободили“, да бисмо боље разумели о чему се састоји „слобода“ коју су нам донели.
Наша „потчињеност“ Богу није ништа друго до молитва којом се обраћамо Свевишњем за помоћ да савладамо себичност и волимо своје ближње. Без обзира да ли се верује у Бога или не, та потчињеност је корисна због својих последица, јер је љубав према ближњем вредност по себи. Зато је Волтер и рекао: „Да Бога нема, требало би га измислити“. Одрицати се те потчињености значи одрицати се љубави, најчвршћег цемента сваке људске заједнице. Не само да вера у Бога није никакво ропство и „отуђивање“ него је то брана против сваког ропства и отуђивања. Чим се одрекне тог идеала и савршенства, чим напусти Бога чији је „јарам благ и бреме лако“, човек се одмах потчињава неком лажном божанству и подаје идолопоклонству које на њега наваљује много теже бреме.
Међу многим идолима који данас замењују Бога, два идола се ипак највише помињу и славе: ЧОВЕЧАНСТВО и ЧОВЕК. Ако се човечанство схвати у најширем смислу, као читав људски род посматран у историјској перспективи, мора се признати да људи у огромној већини имају савест и да није било људског друштва без морала. Свети Павле, у Посланици Римљанима, потврђује да „незнабошци не имајући Закона, сами од себе чине оно што је по Закону“ јер је то „написано у срцима њиховијем“. Али поборници религије Човечанства не мисле на то историјско човечанство, на укорењеност моралног осећања у људском роду које је конкретно постојало и постоји. Њихово је Човечанство пуста апстракција. А пошто се то Човечанство није никад састало да пропише неки општи морални закон, то они говоре у име Човечанства. Узурпирајући ауторитет Човечанства које као такво нема свог моралног закона, они сами – са својом групом или партијом – прописују тај закон и по њему суде или убијају без суђења. Савомоља једне шаке узурпатора замењује морални закон и мањина се насилно намеће већини. Такав „морал“ води истребљењу читавих раса, народа или класа.
Обожаваоци Човека, уколико се ограничавају на индивидуални морал, позивају се на човекову природу, разум или слободу. Они који хоће да се управљају по својим природним склоностима и нагонима заборављају да ти нагони нису увек племенити него да могу бити и зверски. Идући слепо за својом природом, човек се може одати свакојаким страстима, оргијама, многоженству, па и убилачким нагонима. Јасно је да тај природни морал није сам себи довољан, да не може да буде опште мерило нити да спречи „закон џунгле“ и право јачега.
У нашем столећу чешће се наводи разум као мерило вредности и извор морала. Човек је разумно биће и он је сам позван да одреди шта му ваља чинити. И Сократ је веровао да је само незнање узрок зла, а да знање и разум обавезно воде добру. Међутим, разум није довољан да човека учини добрим. Човек може знати шта је добро, а немати воље да своју намеру спроведе уидело или чак чинити зло. Има учених људи и лекара који се одају алкохолизму или опојним дрогама. Било је у овом веку и хришћанских богослова који су постали најкрвожеднији тирани. Не говори свети Павле узалуд о „закону у удима својима“ који се супроти „закону ума“ и заробљава га „законом греховнијем“. Поред разума нужна је и воља али да чак ни хтети не значи увек моћи учи нас опет исти светитељ: „Јер добро што хоћу нечиним, него зло што нећу оно чиним“. Воља треба да се оснажи вером и да пред собом има добро као циљ, узвишени и неприкосновени идеал који сам религија даје.
Ако ни разум није сигуран ослонац, остаје нам слобода као последње уточиште. Француски писац Албер Ками пориче разум у свету: све је неразумно, бесмислено, апсурдно – и свет и човек. Све што људи граде постаје тамница и једини позив човека на земљи је да руши тамнице и диже побуну против тамничара. Хероји Достојевског размишљају друкчије: „Ако нема Бога, ја сам Бог“. Или: „Ако нема Бога, све ми је дозвољено“. Морал је оно што ја хоћу, оно што ја одлучим по својој слободној вољи. Достојевски је у праву. На философском плану то је бесмислица, јер ниједан чин не може бити свој сопствени закон, manj' ако није ''actus parus“ – „чист акт“ чиме би се сваки појединац изједначио са Богом. Само, ако смо сви богови, а не желимо исто, рат богова ће заменити људске ратове и добит неће бити велика. Са правне тачке гледишта, то је такође апсурд, јер у праву важи начело да „нико не може другоме дати више права него што их има сам“. Моја апсолутна слобода ограничава слободу других и, на крају крајева, тежи да успостави власт над другима. Са каквим правом човек треба да влада над човеком, а ја над другима? Ко ми је дао то право? Нико. Другим речима, ја сам га узурпирао. Бесправно. Моја апсолутна слобода је негација не афирмација права. У моралном погледу, моја лична слобода не може ни у ком случају да буде сама по себи основа, извор или мерило морала. Слободна воља је слобода опредељења. Она, као таква, није ни добра ни зла. По својој слободној вољи, ја исто тако могу да изаберем добро као и зло. Уколико се определим за зло, ја због тога, у тренутку своје одлуке, нисам мање слободан. Да би мој акт био оцењен као моралан или неморалан, неопходно је да га извршим слободно, али сама слобода није довољна да моја акт учини моралним.
Неко ће се можда са овим излагањем сложити начелно и теоријски, али ће речи, позивајући се на сопствено искуство, да зна безбожнике који су у личном животу били потпуно морални људи. То ипак не доказује да је могућ морал без Бога. Ваља, пре свега, разликовати старозаветне многобожце и данашње безбожнике. Христос је сишао у ад да спасе праведне људе који су умрли пре Његова рођења. Њихов морал није био савршен, али Бог није могао дозволити да они буду осуђени у име савршеног моралног закона који нису познавали. Данашњи безбожници, напротив, познају хришћанство и сносе за своје богоодрицање пуну моралну одговорност. Нису ту у питању њихови поступци у свакодневном животу који често могу бити добри и чак примерни. Безбожнички „морал“ не заслужују назив морала стога што је – по речима руског мислиоца Н. О. Лоског – у основи неморалан или по своме обиму или по садржају или по крајњем циљу. По обиму, зато што није универзалан него искључив, што се ограничава само наједан круг људи. Чак и ако не проповеда отворено „шовинизам“ или класну мржњу, он не простире своју љубав на све људе. На пример: „Брат је мио које вере био“... само ако је наш члан. По садржају, атеистички* морал не поштује људски живот у овом или оном облику: или презире старост, или дозвољава побачаје и ропство, жигоше читаве друштвене слојеве као издајнике „нељуде“** или „подљуде“ које треба истребити и т. сл. По циљу, лажни атеистички морал је увек рушилачки, а не стваралачки, увек уперен против некога или нечега (а редовно притив Бога), позивајући претходно на злочин да би могао остварити „земаљски рај“.
Очигледно је, дакле, да је Бог као апсолутно савршентство једино оправдање и једина могућа основа морала, да је Он једини Законодавац моралног Закона и једини извор снаге за његово остварење. Човечанство се може одрећи Бога али не може живети без Бога. У првој половини овога века погинуло је више људи у тоталним ратовима него за пет хиљада година историје цивилизованих народа. Додајмо томе близу десет милиона побијених у име једне расе и преко двадесет милиона „ликвидираних“ у име светске револуције. Данас треба да бирамо између атомског рата и револуције, а доживећемо можда и једно и друго. Ето чему нас је довео морал без Бога. Зар то није довољна опомена? И зар је то наследство које спремамо потомству? Ко би после тога смео да тврди да човечанство, уколико се не врати Богу, уопште заслужује да постоји?
Имајмо храбрости да доведемо до краја своје размишљање и завршимо са Достојевским: „Ако Бога нема, онда не вреди живети“.