Ђенерал Де Гол као политичар и реформатор

Ђенерал Де Гол пријатељ Драгољуба Михаиловића са Војне академије, био је један од ретких познатих Европљана који је схватио погубност демократије.

Подвукао сам најважније у овом тексту Димитријевића.

sarl-de-gol-vikiped-vr.jpg


Марко Б. Димитријевић

РЕФОРМЕ ГЕНЕРАЛА ДЕ ГОЛА


Шарл Де Гол, чувени француски генерал и државник, оснивач покрета «Слободна Француска» током другог светског рата, по чијем се завршетку у два наврата нашао на челу француске државе. Из политике и јавног живота, повлачи се крајем шездесетих година двадесетог века.

О лику и делу генерала Де Гола, речено је и написано пуно, како са становишта разматрања међународних политичких или економских односа, тако и анализе новије француске историје, или сагледавања улоге коју је Де Гол имао у другом светском рату. Ипак активности које је генерал Де Гол спроводио при крају своје политичке каријере, а које су непосредно утицале на његово повлачење из јавног жвота и политике, мало су познате. Такву судбину има и покушај Де Гола, да уздрма темеље идејне куле, запечаћене догмама индивидуализма и либерализма, на којима почива постреволуционарни друштвени и политички живот у француској, а чијем је идеолошком корпусу, бар начелно, и сам генерал Де Гол припадао.

Име Шарла Де Гола постало је, широм Европе познато, непосредно после окупације Француске од стране Немачке и Италије током 1940 године. Наиме генерал Де Гол се ставио на чело војног покрета отпора «Слободна Француска» чије се седиште налазило у Лондону а који је за циљ имао, вођење борбе из колонија, против окупатора. Иако на чело државе, по завршетку рата, Де Голова привремена влада долази «на крилима» америчко-британске војне инвазије, црте каснијег размимоилажења између ген. Де Гола и евроатланских савезника постају све јасније, по разним питањима попут: међудржавних односа и граница, положаја Немачке итд.

Режим четврте француске републике, после неколико криза влада и изгубљених ратова у колонијама, бива уздрман покушајем пуча од стране конзервативно орјентисаних високих официра из француских колонија. Пуч иако неуспешан, ствара политичку климу која на чело Француске владе, током 1958 год. поново избацује генерала Де Гола, који се после годину дана нашао и на положају шефа државе. Уз помоћ специјајних овлашћења која у својству председника владе добија од парламента, ген. Де Гол, спроводи референдум и доношење новог устава, са којим значајно смањује власт народног представништва, и заводи ауторитативан режим.

Заокрет «у десно» на плану унутрашње праћен је одговарајућим тенденцијама, и у спољној политици, пете републике. Наиме, ген. Де Гол, је уз велику подршку француског парламента (у коме од 1962 год. најзначајнију улогу имају, националне политичке групације, окупљене у покрету «за пету републику») тежио остварењу антиамеричког и антиглобалистичког концепта, европске заједнице, суверених, слободних и националних држава. Овакав концепт, постаје основно обележје «деголистичких» геополитичких стремљења.

Шарла Де Гола треба ипак упамтити и по још нечему. Како већ рекосмо, он је покушао да делимично промени основе на којима почива политички и друштвени живот у постреволуционарној Француској (и не само њој). Сталешко (професионално) удруживање и организовање, које је још, пре два века, забрањено актима револуционарне власти, могло је поново постати утицајан политички фактор, путем Де Голових тежњи да реформише сенат – народно предтавништво и законодавно тело француске пете републике. Покушај овакве реформе имао је за циљ да у Француској, посредством сената, уведе систем тзв. социал-економског бикамерализма. Такав структурални облик парламента, подразумева дводомност, по којој би један дом био састављен од изабраних представника политичких странака, а други од изабраних представника професионално-економских групација. Сама реформа полази од мисли, да француски народ не може бити подељен само према политичким уверењима, већ и на низ органски повезаних заједница: стручних, научних, Црквених, занатских, трговинских, уметничких, земљорадничких, радничких итд. Или како би Евгеније Спекторски дефинисао основе оваквог система, кога назива,»бикамерализмом корпоративистичког типа»: «У доњем дому су преко политичких странака представљени појединци, док су у другом, горњем дому, појединци представљени као вршиоци одређене професије или учесници у одређеној економској делатности».




Ипак напори, које је чинио ген. Де Гол, како би умањио власт сената и трансформисао га у мешовито веће (chambre mixte) то јест, полуполитичко, полуекономско и социјално, завршени су неуспешно. На негативан утицај референдума, путем кога је покушај реформе сената 1969 год. спроведен, утицала је двовековна конституционална (конституција=либерал-демократски устав) традиција у Француској, односно тоталитарна демократска идеологија, која монопол на кандидовање за народно представништво, ставља у руке искључиво политичким странкама, а сваки покушај да се функционисање народног представништва као органа власти, постави на другачије основе (а нарочито на основе сталешке саборности) неаргументовано се поистовећује са фашизмом.

Оваквим тежњама генерал Де Гол вероватно превазилази границе «дозвољене десниице» по демократским стандардима, и логично, гравитира ка бар делимичном скретању кормила «француског народног брода», са пута који је истом наменио «велики редитељ». Стога и не чуди оставка ген. Де Гола, поднета под притиском левичарских синдиката, а која је непосредно следовала поменутом политичком неуспеху (негативном референдуму).

Делимичан заокрет ген. Де Гола, ка начелима органског погледа на друштво, без обзира на то, да ли је изворно Де Голов, или долази као предлог генералових правних саветника, било да је последица тежњи да се само привремено стабилизује народно представништво, или представља покушај трајне промене односа према основама на којима заједница почива, може се с обзиром на актуелне друштвене околности, назвати, револуционарним (или боље речено, контрареволуционарним). Између аутентичних француских националиста, попут Шарла Мораса (од којих су многи по завршетку рата осуђени као колаборационисти) на једној и Шарла Де Гола, као демократе и републиканца, на другој страни, неспорно постоји дистанца, али ауторитарне тежње, затим покушај реформе сената од стране генерала Де Гола, његова спољна политика као и визија слободне и националне (условно речено) Француске, представља, можда и последњи озбиљан отпор, евроатланском поробљавању суверених нација и држава, бар на тлу западне Европе.

Појава политичких ставова заснованих на органској мисли, код генерала Де Гола, али и других демократских политичара, попут либерала де Мадариаге или Стојана Протића код нас, само указују на јаловост парламентарне демократије, али и потврђују став «политичара са крстом» Д.В. Љотића, по коме сталешки организовано народно представништво, не представља никакав специјалитет фашизма.

Идеја о спрези сталешких организација, са органима државне власти, која гласаче не третира као изоловане индивидуе, већ као делове природних и органских заједница, које опсег политичког одлучивања гласача ограничава и усмерава ка личном призиву, стручности и компетентности, несумњиво се Православним Србима данашњице открива као супериорна алтернатива јаловом партијашењу. Не само са становишта материјалне корисности, већ пре свега из насушне потребе повратка сопственом Богомданом Светосавском идентитету и закону живота, повратка идеалима наших Светих предака и освештаним темељима наше државности, односно начелима сталешке, Православне Монархије, као једином Благообразном државном устројству.
 

Back
Top