Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник

Oceni ovaj blog


Шекспир као грешник

Вилијам Шекспир оставио је после себе мало биографских података, а још мање патографских. Из сачуваних оскудних података могло би се закључити да је у детињству и младости био ленштина и неодговоран, бесловесан и џабалебарош, нерадан и распусан, склон скитњи и пороцима, због чега није свршио никакву школу, нити је изучио ма који занат. Зато је био час преписивач у адвокатској канцеларији, час сеоски учитељ, а час запослен у трговачкој радњи свог оца. Због истих недостатака био је принуђен да се ожени девојком старијом осам година од себе, јер ју је завео и учинио трудном, а ускоро после тога био је принуђен да бежи из свог родног места у Лондон зато што је крао срне и зечеве, па је због тих кривица био „ често батинан, а понекад и хапшен " , како је забележено о њему. Пошто је напустио породицу и кућу и нашао се у великом граду без средстава за живот, Шекспир је наставио скитњу. Шекспир затим долази у додир с разноликим сиромашним светом, нарочито с глумцима. Издржавао се тиме што је за бакшиш држао коње јахача посетилаца позоришних представа, па се потом прикључио једној путујућој позоришној дружини Пошто се истакао као даровит глумац и доспео у прво лондонско позориште, које је играло и у двору, ускоро је постигао испех и као драмски писац. У прво време служио се узајмицом и прерадом туђих дела. Његов посао није био увек чист и исправан. Један писац га је јавно напао због плагијата и изобличио као „ скоројевића — врану која се кити туђим перјем " . Али, он се својим радом уздигао до славе најбољег глумца и највећег драмског писца и доспео до имућног стања. У то доба свога живота дао је и најбоља своја дела, ведре, хумористичке и комичне садржине, када је, по речима једног свог познаника, био , добродушан човек, врло пријатног понашања и врло занимљив у друштву . Наједном, после тога, почео је поступно западати у сетно, туробно, па и мрачно расположење. У његовој души нешто се преокренуто, али последице нису биле негативне. Притиснут тешком меланхолијом и орним песимизмом, телесно истрошен, Шекспир се повлачи у своје мало родно место на одмор. После једне дуже вечерње седељке у веселом друштву, за којом је дошло запаљење плућа, умро је у својој 52. години. Шекспир је несумњиво осети и искусио сва добра, сва зла свога и људског живота, и упознао сву људску судбину. Написао је о свему томе бесмртна драмска дела којима је у свету овековечио своје име. Његову величину, дубину и ширину, упркос његових многоструких унутрашњих оптерећења, запазили су и оценили још његови савременици. Они су му на надгробној плочи написали да је био „ по мудрости Нестор, по генију Сократ, по уметности Вергилије " . Шекспир се убраја у ред највећих драмских песника светске књижевности и најславнији је енглески драматичар. Он је ненадмашан у постављању композиције драме и у стварању и анализирању карактера ликова. Иако је мотиве за своја дела, а врло често и саму грађу, узимао из народне књижевности, енглеске и друге, и из историје, под његовим пером су ликови и догађаји из прошлости добивали нов, пунији живот и садржину. Његове личности говоре сасвим природно, ненаметљиво, али неретко њихове реци садрже песничке мисли и животну мудрост. У његовим делима има истинског, људског бола и трагике, али исто тако и блиставог хумора. Понекад та два супротна осећања иду напоредо, једно с другим. Шекспирова генијална обдареност срећно се удружила с његовим огромним животним искуством. Из те синтезе поникла су многобројна одлична дела. За жаљење је, међутим, што о њему нема довољно патографских података. Тада би било могуће да продремо у песников унутрашњи живот и да учинимо паралелу између његовог душевног стања и његовог дела.

Шекспир као свечовек

( Текст Николаја Велимировића )

Temeritas est damnare quod nescials! (Смелост je осуђивати оно што не знаш!) - рекао је Сенека. Шекспир је ипак знао, као што знају и Британци, васпитавани на Шекспиру. Њихово начело није да свет униформишу, већ да умноже сопствени дух учењем и разумевањем духа свих других како би били праведни према свима. Њихов пут не води ка Надчовеку, веч ка Свечовеку; не ка Ничеу већ ка Шекспиру. Свечовек! Платон је изговорио ову реч, а при том је мислио на Васиону. Достојевски је изговорио ту исту реч, а он је мислио на Човечанство, у истом смислу као свети Павле. Али нема ниједног другог смртника који је у толикој мери био калеидоскоп Човечанства својим личним умом и срцем као Шекспир. Он је прави микрокосмос. Он описује стотине људи тако јасно и верно као да пише своју личну биографију. Њему није ништа одвећ мало нити ишта одвећ велико. Он не обожава ни једног човека нити мрзи и једнога. Он може, попут античкога бога, лако да сиће са Олимпа и прометне се у облик који жели, било у краља или просјака, човека или жену, свеца или злочинца. Нека брза метемпсихоза, чак калеидоскоп света - панантропос, свечовек! Ја се питам: да ли је овај човек могао стварно бити веран пријатељ икоме, или трајан непријатељ икоме?

Шекспир је био човек са "музиком у себи". У словенском свету нема ниједног човека са "музиком у себи". У англо-америчком свету постоје таква два - други је био Емерсон. Велики Словени су били обузети болним утиском о људској патњи у овом свету у толикој мери да су сви они посветили свој таленат решавању "социјалног проблема" "људске среће". Они су сви проповедници и реформатори: Хус, Мицкјевич, Гогољ, Толстој, Достојевски, Соловјев, српска епска поезија, Горки, па чак и Сјенкјевич, који је то на један уметнички начин више него други. "Једна несавршеност показује ми другу, тако да ме терају да искрено презирем самога себе"! То може бити најбоља илустрација негативне стране словенских генија. Сви они су сломљена срца, скршена огледала; свет се не може сасвим јасно огледати у тим огледалима. Њихова писана дела су више вапај и молитва за правду, милосрће, братство, људско саосећање и кротост. Сви они су веровали да људска срећа лежи иза првог брда које дели нашу генерацију од будућности. "Желание блага всему живушему!" узвикнуо је Толстој, тј. "желети срећу свим живим бићима". То је била suprema lех (врховни закон) његове етике и религије.

Шекспир је био смион до дрскости. То је оно што му Толстој није никада могао опростити. Шекспир није проповедао и вапио, већ расветљавао: чак ни најбоље и најимпресивније странице Библије нису оне које директно проповедају, већ оне које илуструју. Ово је Давид, а оно је Савле - бирај! Ово је Антонио, оно је Шајлок - бирај! Толстој је иза себе оставио секту, као и сви учитељи који проповедају директно и свесно, ангажовано. Шекспир није иза себе оставио секту, већ Човечанство.

Нема књиге (чак ни у Толстоја), сем Библије, у којој је контраст између добра и зла тако пластично приказан као што је у Шекспира. Он је најздравији гениј у историји, најздравији и са највећом унутрашњом хармонијом. Он гледа на живот као на драму, Сви елементи који постоје у свету у неком историјском тренутку (као на пример, у време Перикла, или Цезара, или Хенрија VIII) потребни су као компоненте светске драме у таквом тренутку. Све, свака мисао, реч или осећање важни су само ако су уткани у ту велику драму, у акцију, патњу, заплет. Зло мора бити кажњено, и Шекспир заиста немилосрдно кажњава зло бичем судбине или сопственом иронијом - али зло је ипак неизбежна компонента у драми људског живота на земљи. Зашто? Шекспир не даје oдговор; Библија даје. Наш грех је био почетак наше овоземаљске трагедије, а патња је њена последица. Симболично, када су Адам и Ева напустили Рај, Змија је испузала испред њих. Змија - нешто што пуже - постала је њихов вођа у свет. Да ли је то истина? У саму чињеницу можемо и посумњати, али не и у симбол. Шекспир вам неће дати директан одговор. Он ће вам само показати неухватљиве призоре овог живота и мозаички карактер глумаца на позорници света. Он ништа не проповеда, он само слика, али својим снажним сликањем он веома потврђује Библију у свему што је највеће, најплеменитије, најузвишеније и што највише у њој надахњује. Он је био и још увек јесте друга Библија за своју нацију и све своје обожаваоце. Откако је Библија донесена у Велику Британију није било сличног свељудског документа који се читао на овом острву као што је Шекспир.

Шекспир је панантропос - на руском: Всечеловек - и то епски. Достојевског бисмо можда могли назвати лирским панантропом. То је разлог зашто ове две велике расе, Англо-Саксони и Словени, толико тајно гравитирају својим душама једни према другима, упркос свим могућим привременим разилажењима у политици. Њихов идеал је исти - свељудски. Само је изражавање њиховог идеала различито.

Pošalji "Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник" na Facebook Pošalji "Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник" na Google Pošalji "Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник" na My Yahoo! Pošalji "Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник" na Live Pošalji "Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник" na MySpace Pošalji "Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник" na Twitter Pošalji "Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник" na Digg Pošalji "Шекспир као свечовек и Шекспир као грешник" na del.icio.us

Ažurirano 16.09.2010. u 18:21, autor: Svecovek

Kategorije
Nekategorizovano