Жан Жак Русо и Лав Толстој - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Жан Жак Русо и Лав Толстој

Oceni ovaj blog
" Рат и мир " јесте мој омиљени роман али треба знати да да је Толстојево пацифистичко учење о „ неопирању злу “ потпуно погубно.



Русо је био велики оптимист у погледу целе природе, изузев једино човека. Кад je ценио човека у историји, у друштву, Русо је био велики песимист. Он је мислио, да је човек пао, чим је се „удаљио од природе", а удаљио се од природе, чим је почео живети у организованим друштву. Све је било добро, док је човек живео без друштва и културе, као животиња, све је се изврнуло и постало зло, од како су се људи удружили и култивисали. Отуда цела историјска прошлост и цела садашњост је погрешна, све људске институције основане на неправди, сва уметност на лажи, све законодавство на сили. „Све је добро, кад излази из руку Творца, све се квари у рукама човековим". Тим речима почиње Русо своје славно дело „Емила". У другом једном свом делу вели Русо: „Човек се рађа слободан, међутим свуда je y оковима".

Други један велики песимист у оцени људске историје био је Лав Толстој. Људи су од онда несрећни, од када су напустили природну простоту живота и компликовали своје потребе. Културни људи, како из прошлости тако и из садашњости, за сажаљење су због тога, што се брину о многоме непотребноме. Веровати у Бога, живети за друге људе и бавити се земљорадњом потпуно је довољно за срећу људи. Толстој је песимист у погледу целе историје људске, уколико она значи удаљење од простог земљорадничког живота. Цео културни свет пошао је једним путем, који у пропаст води. Култура је учинила Запад бедним, култура је ставила Америку у службу Мамону, култура чини и Русију несрећном. Шта да се ради? Толстој вели: „Само једно и врло просто: живети мирним, земљорадничким животом, подносећи она насиља, која се могу вршити над нама, не противећи им се силом и не узимајући учешће у њима".

За Русоа и Толстоја не би могла чак ни Јелена Келер, и не би никад нико могао рећи, да су они непријатељи човечанства, иако су песимисти. Јер њихов песимизам ипак није безнадежан и убитачан као песимизам индијско-шопенхауеровски. У основу и Русо и Толстој били су оптимисти, јер су обојица веровали у Божје провиђење и у бесмртност душе. А вера у Бога, у провиђење и у бесмрће душе не може довести до очајања човека ни у најцрњој ноћи, ни у најтежем болу. Само та Русовљева и Толстојева вера у Божје провиђење стоји у оштрој контрадикцији с њиховим песимизмом у погледу људске историје. Јер ако се провиђење Божје показује свуда у природи, како да се оно не показује и у људској историји? А ако се показује и у људској историји, онда како да људска историја толике хиљаде година лута једним погрешним путем, који се завршује пропашћу и амбисом? Како да у целој овој природи, над којом се носи дух Божји, све буде у своме реду, а једино живот и рад милијарде људских бића, која су живела и која живе на овој звезди, да представља један бесмислен хаос?

Дакле, или нема провиђења, или човечанство није залутало, кад је пошло путем културе. Но како, по непоколебљивој вери и Русоа и Толстоја, провиђења има, то онда, човечанство није залутало. Култура је отуда неопходна. Бог није створио људе са жељом, да они кроз све време свога битисања на земљи остану у примитивној про-стоти и монотоности живота, искључиво као пастири и земљорадници, но да се развијају и усавршавају. Но култура значи страдање? рећи ће се. Да, култура у истини значи страдање, и то велико, но значи и радост: радост у изналажењу, радост у стварању, радост у надметању, радост у зидању нових форми живота и нових комбинација снага.

Ја држим, да су Русо и Толстој били сувише занети буколичком поезијом, и да ни један ни други нису довољно рачунали са стварношћу живота. Зар су бољи планински козари и говедари од Јелене Келер и Емерсона? Нису ни бољи, нису ни срећнији. Шта је боље: један стуб неотесаног камена, или једна камена уметнички израђена статуа? Ја сам за уметнички израђену статуу, ви бирајте! Ја сам за културу, ви бирајте.

И Толстоја и Русоа култура је дигла на ову висину, на којој су били, и са које се нису могли спустити, и ако су проповедали то спуштање. Толстој је до смрти писао књиге а није орао; Русо је до смрти потуцао се по летњиковцима и салонима хиперкултурног, аристократског света, а није отишао да чува стадо на Алпима или Пиринејима. И за њих двојицу, дакле, повраћај са пута културног, којим корача човечанство, био је немогућ; куд и камо је то немогућније за цело човечанство. Зато је човечанство с респектом ослушнуло и Русоа и Толстоја и продужило својим путем, путем културе, с узвиком: „Ја морам овуда".

Ако ипак нисте разуверени у оправданост песимизма ова два необична човека у погледу људске прошлости и садашњости, онда ја вас молим, замислите пред собом грофа Толстоја и Ж. Ж. Русоа, као двојицу између супротних представника културе прошлости и садашњости, и замислите поред њих два сирова, од културе недирнута човека из каквих дивљих планина. Ставите Толстоја и Русоа себи на десну, ставите два примитивна чобанина на леву страну, разгледајте их добро и сами пресудите, шта је боље: примитивност или култура?

Ако нађете, да више вреде два некултурна чобанина од Русоа и Толстоја, онда је заиста сва историја човечанства једна трагична заблуда; ако пак нађете, да више вреде Русо и Толстој од њихових примитивних, буколичких идеала, онда знајте, да је песимизам њихов неоснован. Што се мене тиче, ја сам нашао ово последње. –

( Одломак из Велимировићевог говора " О омладинском песимизму " )

Pošalji "Жан Жак Русо и Лав Толстој" na Facebook Pošalji "Жан Жак Русо и Лав Толстој" na Google Pošalji "Жан Жак Русо и Лав Толстој" na My Yahoo! Pošalji "Жан Жак Русо и Лав Толстој" na Live Pošalji "Жан Жак Русо и Лав Толстој" na MySpace Pošalji "Жан Жак Русо и Лав Толстој" na Twitter Pošalji "Жан Жак Русо и Лав Толстој" na Digg Pošalji "Жан Жак Русо и Лав Толстој" na del.icio.us

Ažurirano 16.09.2010. u 18:05, autor: Svecovek

Kategorije
Nekategorizovano