18.06. 2010.
EEEEE, Srbijaaaaaa!
Ljudi uzimaju odmore, ne jedu, ne spavaju, čekaju grozničavo... Na fakultetu postavljen video bim. Aha, za to fakultet ima para, a za kvaku na našoj katedri nema, pa svako može da viri u WC kad šoram. Mislim, samo još da uvedu kamere i eto Velikog brata na tom istom ganc novom video bimu.
Nego... Dadoše naši! Čuješ eho gradskim ulicama i reka ljudi kreće da frenetično kliče orlićima. Od tolike euforije, zaboravih da uopšte od jutra nisam jela i u prvoj pekarici zatrazih đevrek. " Koji đevrek? " čujem prodavca. Kako koji? Pa, od testa, aman zaman. " Uzmi sama, pare turi u kasu, vidiš da je stanje ofsadno. " čujem ga opet i pomislih da li je taj čovek normalan, pa uskoro će ostati na ulici, ako nastavi ovako.
Polako kreće da pada kišica. Gle onog debelog, skinuo čovek sako, kravatu i na kraju košulju, popeo se na stolicu i ljubi sliku reprezentacije. Šta mu je, da nije p... gej?
Bus prazan u špicu? Neverovatno. Ulazi gomila pubertetlija i neartikulisano uzvikuje: "Pale Švabe!! Brazil Srbija u finalu i mi sigurno na tronu! EEEEEEEE" Neartikulisane uzvike prati slično ponašanje. Od radosti klinci udaraju u prozor i izvaljuju ga. Bus počinje da prokišnjava. Shit.
Od silne sreće vozač dodaje gas i kreće da krivuda bulevarom. Hoću li stići živa do Vuka? Konačno. Pružam korak i pravo u baru. SHIT.
23.06.2010.
" Da na*ebemo kengurima mile majke, eeeeee!!! Srbija! Srbija! Србија!"
Evo ih opet. U omiljenoj kafani u mom gradiću ne može da se uđe. Pa, šta je ovo? Gde ću popiti kafu večeras? Puste ulice. Kafane prepune. Nema druge, ulazim u birtiju. " Da ti kuvam kafu? Da li si ti normalna, dadoše nam kenguri gol, a ja tebi da kuvam kafu? Nemoj da si picajzla, trgni nešto s nogu ili idi. '' Drugi gol . Čekaju. Viču. Ima vremena. Pušači otvaraju treću paklicu, nepušači treću kesicu čipsa. Naši u prodoru i goool!! Komšija, zidar, se popeo na šank i počeo da izvodi stripiz. Birtija postaje vrlo opasno mesto, moram da menjam lokaciju. " Naši bolje igraju kad se dereš na televizor. Viči, bre, što si neka! " Vikala sam. Aj, neka bude. Patriota sam.
Nije vredelo. Kraj.
Arghhhh...Gomila muškog, maljavog mesa u flekavoj majici u trku mi se približava. Udara glavom u vrata. Srećom me promašio. Šmrknu okrvavljenim nosem i pljunu na pod i poče da plače. Jadnik. Kako muškarci umeju da budu emotivni ponekad.
" Samo da mi dođu.... Samo da dođu! Napraviću ražnjiće od njih! Samo neka slete, čik! Ej, Srbijo, šta si dočekala! Joj, da mu *ebem sestru i milu majku i rod i porod...buahhhhhhhh". Ruka, masna od popodnevnog bureka poseže za preostalom kesicom čipsa. Prazna. Pa dobro, ni ambalaža nije loša. Seo j e na pod jednom rukom cepkajući celofan i trpajući ga u usta, a drugom brisajući krupne suze s lica.
A, i jesu neki... Ovi naši. Obrukaše nas tako. Shit.
EEEEE, Srbijaaaaaa!
Ljudi uzimaju odmore, ne jedu, ne spavaju, čekaju grozničavo... Na fakultetu postavljen video bim. Aha, za to fakultet ima para, a za kvaku na našoj katedri nema, pa svako može da viri u WC kad šoram. Mislim, samo još da uvedu kamere i eto Velikog brata na tom istom ganc novom video bimu.
Nego... Dadoše naši! Čuješ eho gradskim ulicama i reka ljudi kreće da frenetično kliče orlićima. Od tolike euforije, zaboravih da uopšte od jutra nisam jela i u prvoj pekarici zatrazih đevrek. " Koji đevrek? " čujem prodavca. Kako koji? Pa, od testa, aman zaman. " Uzmi sama, pare turi u kasu, vidiš da je stanje ofsadno. " čujem ga opet i pomislih da li je taj čovek normalan, pa uskoro će ostati na ulici, ako nastavi ovako.
Polako kreće da pada kišica. Gle onog debelog, skinuo čovek sako, kravatu i na kraju košulju, popeo se na stolicu i ljubi sliku reprezentacije. Šta mu je, da nije p... gej?
Bus prazan u špicu? Neverovatno. Ulazi gomila pubertetlija i neartikulisano uzvikuje: "Pale Švabe!! Brazil Srbija u finalu i mi sigurno na tronu! EEEEEEEE" Neartikulisane uzvike prati slično ponašanje. Od radosti klinci udaraju u prozor i izvaljuju ga. Bus počinje da prokišnjava. Shit.
Od silne sreće vozač dodaje gas i kreće da krivuda bulevarom. Hoću li stići živa do Vuka? Konačno. Pružam korak i pravo u baru. SHIT.
23.06.2010.
" Da na*ebemo kengurima mile majke, eeeeee!!! Srbija! Srbija! Србија!"
Evo ih opet. U omiljenoj kafani u mom gradiću ne može da se uđe. Pa, šta je ovo? Gde ću popiti kafu večeras? Puste ulice. Kafane prepune. Nema druge, ulazim u birtiju. " Da ti kuvam kafu? Da li si ti normalna, dadoše nam kenguri gol, a ja tebi da kuvam kafu? Nemoj da si picajzla, trgni nešto s nogu ili idi. '' Drugi gol . Čekaju. Viču. Ima vremena. Pušači otvaraju treću paklicu, nepušači treću kesicu čipsa. Naši u prodoru i goool!! Komšija, zidar, se popeo na šank i počeo da izvodi stripiz. Birtija postaje vrlo opasno mesto, moram da menjam lokaciju. " Naši bolje igraju kad se dereš na televizor. Viči, bre, što si neka! " Vikala sam. Aj, neka bude. Patriota sam.
Nije vredelo. Kraj.
Arghhhh...Gomila muškog, maljavog mesa u flekavoj majici u trku mi se približava. Udara glavom u vrata. Srećom me promašio. Šmrknu okrvavljenim nosem i pljunu na pod i poče da plače. Jadnik. Kako muškarci umeju da budu emotivni ponekad.
" Samo da mi dođu.... Samo da dođu! Napraviću ražnjiće od njih! Samo neka slete, čik! Ej, Srbijo, šta si dočekala! Joj, da mu *ebem sestru i milu majku i rod i porod...buahhhhhhhh". Ruka, masna od popodnevnog bureka poseže za preostalom kesicom čipsa. Prazna. Pa dobro, ni ambalaža nije loša. Seo j e na pod jednom rukom cepkajući celofan i trpajući ga u usta, a drugom brisajući krupne suze s lica.
A, i jesu neki... Ovi naši. Obrukaše nas tako. Shit.
), Novozelandjani, Ameri...ma gomile...zezaju se, cirkaju, al breeee nema agresije i nemas utisak da ce da izvrse masovno ubistvo-samoubistvo ako izgube. 
