Dođu i ovakva buđenja, koja bi svako voleo da preskoči, i da iz jednog sna pobegne u drugi…
Budim se mrzovoljan. Dugo mi treba da se uopšte pomerim iz kreveta. Tupo buljim u jednu tačku, mrzi me da pomeram pogled. Neka blaga glavobolja mi nagoveštava dan za zaborav. Nekada sam mislio da ne volim ponedeljak, ali to definitivno nema veze sa imenom dana, meseca… Imena nisu važna.
Kako starim, tako hvatam sebe kako dobijam neke osobine, blago rečeno, glupave. Okrećem se u krevetu 180 stepeni, samo da bi ustao na desnu nogu. Pri tom rizikujem da polomim ruku, koja mi je utrnuta od nekog položaja u kojem spavam, a koji više priliči nindzama, nego meni. Pažljivo dodirujem patos desnom nogom, kao da će mi to pomoći da budem bolje volje….
Puštam mlaz hladne vode da mi zaliva vrat, i tek posle par trenutaka osećam hladnoću. Naravno, pri dizanju glave sam se opalio u slavinu… Kuvam kafu… Otvaram novo pakovanje ove ružne Grand kafe, iz čije kese mi izlaze poruke da me nagrada čeka, al’ u nekom drugom životu.
Na terasi mi je prijatno, samo bi mi prijalo da je još koji stepen hladnije. To je verovatno zbog te neke unutrašnje toplote, koja me pomalo guši. Treba mi neki ventil, a ja ne mogu da ga pronađem. Palim cigaretu, i duboko uvlačim dim. Čujem gugutku sa drveta, ali mi ništa ne znači. Kao da slušam kucanje nekog starog zidnog sata… Gledam lepu sivu mačku, koja šeta po krovu. Ništa.
Pre par godina sam u ovakvim trenucima, kada mi je sve bilo ravno, otišao kod frizera, i ofarbao se u plavo, ne bi li promenio sebe bar malo. I uspeo sam. Samo što mi sada ni jedna tako genijalna ideja ne pada na pamet. Možda da se istetoviram…
Proći će i ovaj glupavi momenat praznine, biće sve ok. Do tada, malo se smirujem ovim pisanjem. Razmišljam kako bi mi možda trebalo da odem negde, u prirodu, neku šumu, i da tamo malo pišem. Možda sam se malo umorio od svega. Vreme će pokazati…
Više na: www.poslednjiskaut.com
Budim se mrzovoljan. Dugo mi treba da se uopšte pomerim iz kreveta. Tupo buljim u jednu tačku, mrzi me da pomeram pogled. Neka blaga glavobolja mi nagoveštava dan za zaborav. Nekada sam mislio da ne volim ponedeljak, ali to definitivno nema veze sa imenom dana, meseca… Imena nisu važna.
Kako starim, tako hvatam sebe kako dobijam neke osobine, blago rečeno, glupave. Okrećem se u krevetu 180 stepeni, samo da bi ustao na desnu nogu. Pri tom rizikujem da polomim ruku, koja mi je utrnuta od nekog položaja u kojem spavam, a koji više priliči nindzama, nego meni. Pažljivo dodirujem patos desnom nogom, kao da će mi to pomoći da budem bolje volje….
Puštam mlaz hladne vode da mi zaliva vrat, i tek posle par trenutaka osećam hladnoću. Naravno, pri dizanju glave sam se opalio u slavinu… Kuvam kafu… Otvaram novo pakovanje ove ružne Grand kafe, iz čije kese mi izlaze poruke da me nagrada čeka, al’ u nekom drugom životu.
Na terasi mi je prijatno, samo bi mi prijalo da je još koji stepen hladnije. To je verovatno zbog te neke unutrašnje toplote, koja me pomalo guši. Treba mi neki ventil, a ja ne mogu da ga pronađem. Palim cigaretu, i duboko uvlačim dim. Čujem gugutku sa drveta, ali mi ništa ne znači. Kao da slušam kucanje nekog starog zidnog sata… Gledam lepu sivu mačku, koja šeta po krovu. Ništa.
Pre par godina sam u ovakvim trenucima, kada mi je sve bilo ravno, otišao kod frizera, i ofarbao se u plavo, ne bi li promenio sebe bar malo. I uspeo sam. Samo što mi sada ni jedna tako genijalna ideja ne pada na pamet. Možda da se istetoviram…
Proći će i ovaj glupavi momenat praznine, biće sve ok. Do tada, malo se smirujem ovim pisanjem. Razmišljam kako bi mi možda trebalo da odem negde, u prirodu, neku šumu, i da tamo malo pišem. Možda sam se malo umorio od svega. Vreme će pokazati…
Više na: www.poslednjiskaut.com
