Одломак из књиге проф. др Светозара Радишића, 2009.
Новинар за време кризе у друштвеном хаосу подсећа на човека који је научио један страни језик, а потом отишао у земљу у којој се тим језиком говори. Колико су несвесни свог недовољног знања, показују свакодневно у радио- програмима и на телевизији када уместо експерата позивају своје колеге да одговарају на питања из свих могућих области. Тако у емисијама новинари питају новинаре, шта мисле о ратовима, економским кризама, моди, саобраћају, климатским променама, суђењима, историји, власти… Занимљиво је да новинари често у својим медијима, злоупотребљавајући могућност да објаве своје мишљење, суде људима, процењују или суделују у клеветама. Слушаоцима и посматрачима се чини да то раде по нечијем наговору или због става претпостављених.
Емисије које на најбољи начин показују на који ниво лицемерја је спала људска цивилизација јесу оне у којима гостују новинари–уредници. Тада се може видети шта може да (у)чини средство јавног информисања и шта значи надобудност и гордост. Гости просто сијају од задовољства, изгледају радосно и расположено, одговарају с лакоћом (лаконски) на питања која би требало да препусте онима који су школованији од њих, имају функције у вези с подручјима која се испитују или имају вишегодишња искуства у областима о којима је реч. Чини се да што мање знају све више, извештаченим осмесима, прикривају своје незнање. Већином са њима разговарају њихови потчињени новинари, што је у емисијама очевидно, будући да су снисходљиви до нивоа улизице и невешто сугестивни и провокативни.
Будући да су уредници интернационални системци, најчешће говоре о демократији, транспарентности, слободоумности и против недемократских режима. Међутим, у својим медијским кућама они су, то је јавна тајна, праве и искрене аутократе. Уосталом, новинари су већ све о њима објавили, у вербалним сукобима после бројних трансфера и због међусобних неподношења ривалских медијских кућа. Тешко је у Србији наћи редакцију која поштује неку другу осим своје.
Осим тога, очевидно је да мали број новинара има намеру да трага за истином. Већина њих су системци, који стрепе за своја радна места и стога „не таласају”. Креатори медијске сцене у Србији после 5. октобра 2000. године су проверени системци Александар Тимофејев, Драган Бујошевић, Александар Тијанић, Манојло Вукотић, Љиљана Смајловић, Милорад Вучелић, односно сви они који су стигли на крилима „октобарске револуције”, смењивањем претходних интернационалиста (комуниста и социјалиста). По свему судећи, нарочито на основу понашања, изговорених и написаних речи, без обзира где су школовани, сви су они интернационалисти, а још вероватније нико од њих не пости у доследно сва четири православна велика поста, што би требало да значи да се и не исповедају. Уосталом, медије у Србији воде интернационалисти од периода краља Петра I, а истина је била за медије важна једино онда када је човек веровао да Бог постоји, да је свеприсутан и свепрожимајући – истина и љубав. О њима, њиховом знању, интелигенцији и моралу немам намеру да кажем или напишем било што (не)пристојно, јер би ме тужили свом правосуђу (уредници скоро да не излазе из Палате правде) упркос слободи мишљења, говора и писања за коју се боре и у коју се куну, они и њихове новинарске зависне и независне организације. Наведена реч „системци” не би требало да их повреди, јер не би били на тако важним местима у време „великог брата” да нису беспоговорно медијски послушни. Системац је човек који поштује систем такав какав је и слепо слуша претпостављене, доследно обављајући постављене задатке.
Зато новинари широм света, не само у Србији, учествују у медијском рату против човека и од људи стварају „руљу”, по моделу који одговара „великом брату”. Зар је некоме природно да се на две странице пише о томе шта је нека девојка рекла у емисији „Велики брат”, а да се у истом листу појави текст на маргини, у простору четири и по пута пет и по центиметара, у којем пише да је Европска унија продужила мандат Хашком трибуналу. Учинио је то „Блиц” од 13. марта 2009. (страна трећа) под насловом „Хаг ради још две године”. Чудно је што се новинари нису потрудили да објасне читаоцима како може Европска унија да продужи мандат трибуналу основаном одлуком Савета безбедности Уједињених нација. Зар то не би било право информисање јавности?
„Политика” је на сличан начин објавила текст о одлуци Савета безбедности да бомбардује Србију у пар реченица у дну друге странице. Тако је у том реномираном листу од 12. августа 1998. године скривена вест под насловом „Савет безбедности заседао“. Уместо саопштења о заседању, објављен је коментар из којег се није могао ни наслутити садржај саопштења Савета безбедности. Било је то скривање истине опаснe пo Србе и Србију, будући да су поједине ТВ станице објавиле да је тада Кофи Анан прозвао Слободана Милошевића и да је запрећено да ће НАТО посести новим снагама Македонију и Албанију, да ће бомбардовати циљеве у СРЈ и доћи трупама у Србију. О тим најавама није било ни речи у поменутој „Политици“, иако су се те претње догодиле много пре Рамбујеа и Рачка. Ако су тада Србе лагали новинари Слободана Милошевића, који су отерани одлукама др Зорана Ђинђића, зашто и сада демократски оријентисани новинари обмањују исти народ?
То што у Србији постоје новинари и редакције који уместо да сарађују са дојучерашњим непријатељима настоје да им служе, не служи на част ни српском народу, ни његовом симболу Светом Сави. Међутим, то је најбољи доказ да су медији у Србији непрестано у својој врсти рата.
На основу научних процена о судбини „новог светског поретка“ и светске владе треба очекивати да ће се ускоро освестити главни и одговорни уредници и да неће водити рат против свога рода, нити ће јавно говорити о стварима о којима немају појма. Очекује се да ће се негативна информациона мегатенденција зауставити освешћивањем тзв. квалитативне цивилизације, а исто тако и грађана Европе, која се поноси својом културолошком традицијом.
Стога, као што је забележио Радивоје Пешић у књизи Завера порицања: „Европа се у првом реду мора ослободити политичког и дипломатског дилетантизма, пресије поткултуре, псеудонауке и квазиинтелигенције. Европа мора извршити реконструкцију сопствене историје. Европа се мора ослободити тешких наслага својих пропалих идеологија и циљева које не може остварити. Без параноичних истина Европа би требало да одбије захтеве за порицање својих корена. И коначно, Европа би требало да се ослободи самоблокаде објективних информација о себи и свету које је окружују.”
То је начин да се истина искористи као најубојитије оружје против бескрупулозних освајача, односно протагониста за сада још увек имагинарног «новог светског поретка».
Медијски рат се наставља. У ствари, медијски рат који је након агресије на СРЈ настављен у Србији, само је потврдио истину да су информације узрок свих ратних сукоба и да ратови у основи садрже неистине, избегавање, пропуштање и прећуткивање истине.
Ипак у медијском рату постоји и нешто ново. У Србији је објављена, коначно, о речима и истини. Аутор књиге, научник који је предвидео ратове будућности, као што су културолошки, неокортикални, електромагнетни, вибрациони рат и рат између полова – најављујући ратове у којима ће нестати простор као фактор рата, упозорава на стравичну моћ речи.
Човек још није схватио значај и моћ речи, а без њих нема садржаја информација и није могуће било шта изазвати, покренути, учинити, створити… Зато је медијски рат опаснији од многих других облика ратова.
Колики су значај и моћ речи, грађани Србије научили су на Маркалама, у Сребреници, у Рамбујеу, у Рачку, из свог историјски највећег прогона 1995. и 1999. године, затим током и после „петооктобарске револуције 2000-те“, јер су тада поједини медији у Србији водили отворени информациони рат против свог народа и сопствене војске.
У рукама оних који прочитају књигу „Гушење истине“ биће историјски документ, који би требало да помогне да се освесте многи грађани Србије и да сазнају шта новинари нису хтели или нису смели да пренесу јавности из саопштења портпарола Војске Југославије.
Књига „Гушење истине“ чита се у једном даху, а читаоцима ће се чинити да им недостају смелост и стрпљење да смирено прочитају невероватне и запањујуће информације о времену у којем су и сами били сведоци многих догађаја.
http://www.svetozarradisic.com/
Емисије које на најбољи начин показују на који ниво лицемерја је спала људска цивилизација јесу оне у којима гостују новинари–уредници. Тада се може видети шта може да (у)чини средство јавног информисања и шта значи надобудност и гордост. Гости просто сијају од задовољства, изгледају радосно и расположено, одговарају с лакоћом (лаконски) на питања која би требало да препусте онима који су школованији од њих, имају функције у вези с подручјима која се испитују или имају вишегодишња искуства у областима о којима је реч. Чини се да што мање знају све више, извештаченим осмесима, прикривају своје незнање. Већином са њима разговарају њихови потчињени новинари, што је у емисијама очевидно, будући да су снисходљиви до нивоа улизице и невешто сугестивни и провокативни.
Будући да су уредници интернационални системци, најчешће говоре о демократији, транспарентности, слободоумности и против недемократских режима. Међутим, у својим медијским кућама они су, то је јавна тајна, праве и искрене аутократе. Уосталом, новинари су већ све о њима објавили, у вербалним сукобима после бројних трансфера и због међусобних неподношења ривалских медијских кућа. Тешко је у Србији наћи редакцију која поштује неку другу осим своје.
Осим тога, очевидно је да мали број новинара има намеру да трага за истином. Већина њих су системци, који стрепе за своја радна места и стога „не таласају”. Креатори медијске сцене у Србији после 5. октобра 2000. године су проверени системци Александар Тимофејев, Драган Бујошевић, Александар Тијанић, Манојло Вукотић, Љиљана Смајловић, Милорад Вучелић, односно сви они који су стигли на крилима „октобарске револуције”, смењивањем претходних интернационалиста (комуниста и социјалиста). По свему судећи, нарочито на основу понашања, изговорених и написаних речи, без обзира где су школовани, сви су они интернационалисти, а још вероватније нико од њих не пости у доследно сва четири православна велика поста, што би требало да значи да се и не исповедају. Уосталом, медије у Србији воде интернационалисти од периода краља Петра I, а истина је била за медије важна једино онда када је човек веровао да Бог постоји, да је свеприсутан и свепрожимајући – истина и љубав. О њима, њиховом знању, интелигенцији и моралу немам намеру да кажем или напишем било што (не)пристојно, јер би ме тужили свом правосуђу (уредници скоро да не излазе из Палате правде) упркос слободи мишљења, говора и писања за коју се боре и у коју се куну, они и њихове новинарске зависне и независне организације. Наведена реч „системци” не би требало да их повреди, јер не би били на тако важним местима у време „великог брата” да нису беспоговорно медијски послушни. Системац је човек који поштује систем такав какав је и слепо слуша претпостављене, доследно обављајући постављене задатке.
Зато новинари широм света, не само у Србији, учествују у медијском рату против човека и од људи стварају „руљу”, по моделу који одговара „великом брату”. Зар је некоме природно да се на две странице пише о томе шта је нека девојка рекла у емисији „Велики брат”, а да се у истом листу појави текст на маргини, у простору четири и по пута пет и по центиметара, у којем пише да је Европска унија продужила мандат Хашком трибуналу. Учинио је то „Блиц” од 13. марта 2009. (страна трећа) под насловом „Хаг ради још две године”. Чудно је што се новинари нису потрудили да објасне читаоцима како може Европска унија да продужи мандат трибуналу основаном одлуком Савета безбедности Уједињених нација. Зар то не би било право информисање јавности?
„Политика” је на сличан начин објавила текст о одлуци Савета безбедности да бомбардује Србију у пар реченица у дну друге странице. Тако је у том реномираном листу од 12. августа 1998. године скривена вест под насловом „Савет безбедности заседао“. Уместо саопштења о заседању, објављен је коментар из којег се није могао ни наслутити садржај саопштења Савета безбедности. Било је то скривање истине опаснe пo Србе и Србију, будући да су поједине ТВ станице објавиле да је тада Кофи Анан прозвао Слободана Милошевића и да је запрећено да ће НАТО посести новим снагама Македонију и Албанију, да ће бомбардовати циљеве у СРЈ и доћи трупама у Србију. О тим најавама није било ни речи у поменутој „Политици“, иако су се те претње догодиле много пре Рамбујеа и Рачка. Ако су тада Србе лагали новинари Слободана Милошевића, који су отерани одлукама др Зорана Ђинђића, зашто и сада демократски оријентисани новинари обмањују исти народ?
То што у Србији постоје новинари и редакције који уместо да сарађују са дојучерашњим непријатељима настоје да им служе, не служи на част ни српском народу, ни његовом симболу Светом Сави. Међутим, то је најбољи доказ да су медији у Србији непрестано у својој врсти рата.
На основу научних процена о судбини „новог светског поретка“ и светске владе треба очекивати да ће се ускоро освестити главни и одговорни уредници и да неће водити рат против свога рода, нити ће јавно говорити о стварима о којима немају појма. Очекује се да ће се негативна информациона мегатенденција зауставити освешћивањем тзв. квалитативне цивилизације, а исто тако и грађана Европе, која се поноси својом културолошком традицијом.
Стога, као што је забележио Радивоје Пешић у књизи Завера порицања: „Европа се у првом реду мора ослободити политичког и дипломатског дилетантизма, пресије поткултуре, псеудонауке и квазиинтелигенције. Европа мора извршити реконструкцију сопствене историје. Европа се мора ослободити тешких наслага својих пропалих идеологија и циљева које не може остварити. Без параноичних истина Европа би требало да одбије захтеве за порицање својих корена. И коначно, Европа би требало да се ослободи самоблокаде објективних информација о себи и свету које је окружују.”
То је начин да се истина искористи као најубојитије оружје против бескрупулозних освајача, односно протагониста за сада још увек имагинарног «новог светског поретка».
Медијски рат се наставља. У ствари, медијски рат који је након агресије на СРЈ настављен у Србији, само је потврдио истину да су информације узрок свих ратних сукоба и да ратови у основи садрже неистине, избегавање, пропуштање и прећуткивање истине.
Ипак у медијском рату постоји и нешто ново. У Србији је објављена, коначно, о речима и истини. Аутор књиге, научник који је предвидео ратове будућности, као што су културолошки, неокортикални, електромагнетни, вибрациони рат и рат између полова – најављујући ратове у којима ће нестати простор као фактор рата, упозорава на стравичну моћ речи.
Човек још није схватио значај и моћ речи, а без њих нема садржаја информација и није могуће било шта изазвати, покренути, учинити, створити… Зато је медијски рат опаснији од многих других облика ратова.
Колики су значај и моћ речи, грађани Србије научили су на Маркалама, у Сребреници, у Рамбујеу, у Рачку, из свог историјски највећег прогона 1995. и 1999. године, затим током и после „петооктобарске револуције 2000-те“, јер су тада поједини медији у Србији водили отворени информациони рат против свог народа и сопствене војске.
У рукама оних који прочитају књигу „Гушење истине“ биће историјски документ, који би требало да помогне да се освесте многи грађани Србије и да сазнају шта новинари нису хтели или нису смели да пренесу јавности из саопштења портпарола Војске Југославије.
Књига „Гушење истине“ чита се у једном даху, а читаоцима ће се чинити да им недостају смелост и стрпљење да смирено прочитају невероватне и запањујуће информације о времену у којем су и сами били сведоци многих догађаја.
http://www.svetozarradisic.com/