Sve je u trenutku.
I trenutak je,zapravo,sve.
Ma kako neuverljivo zvucalo,sudbina ne postoji - mi je sami stvaramo..
Nezadovoljni trenutkom zazivamo Boga, svaljujemo krivicu na nepravedno nam dodeljenu ulogu na pozornici-
u predstavi "Moj zivot",.
I dalje, trazimo vise, trazimo bolje.
U potrazi za samima sobom, gubimo se sve vise pod pritiskom tudjih, proklamovanih nacela o socijalizovanom funkcionisanju,
o shvatanju sta je moralno-a sta to nije, sta je pozeljno-a sta nije, cemu treba stremiti i cega se valja kloniti.
Naturaju nam se, bez nase saglasnosti, jednoobrazne forme ponasanja.
Kada u jednom trenutku (sto se redje desava), postanemo zadovoljni sobom odnosno ubedimo sebe da smo se pronasli,
imamo blazeni osecaj samozadovoljstva.
Ali,to je samo iskrivljena slika vlastistog opazaja, jer ne shvatamo da nikada dalje nismo ni mogli da odemo
od onog sto se naziva sopstvena sustina.
Merimo neizmerivo, vagamo bestezinsko, verujemo u nepostojece, materijalizujemo duhovno, a tesko unistiv
korov sve vise po dusi pusta zile.
Jake ruke ce trebati i snazna,celicna volja da se pocupa sav taj korov i od zemljane, ilove nam duse ponovo napravi davno zaboravljeni rajski vrt, iz koga smo nepravedno prognani..
Kako ga iskoreniti?
Neznoscu i strpljenjem, ponavljanjem "Volim te" sa osecanjem koje ostane da lebdi i kada ta carobna rec zamre na usnama,
dodirima koji ne peku i na ostavljaju oziljke,
jednostavnoscu i dobrotom koje je emocija u stanju da crpi iz nas samih.
Sve ono sto jesmo, sva ona sustinska vrednost nas-ljudskog bica, lezi negde duboko u nasoj jednostavnosti,
zakopana, prasnjava, pokrivena.
Sve ono sto predstavlja nas, sto je definise pojam "autenticno ja", gusi se u nepotrebno komplikovanim
odnosima koji nose razocarenja i neocekivano neprijatna iznenadjenja.
Ne dajte se !
Zivljenju samo vi mozete da date smisao, jer drugi nemaju (verujte mi!) mnogo uticaja na to.
Uzalud cete cekati da vam neko ulepsa stvarnost, jer danas su neka "vunena vremena" u kojima se nista
ne dobija onako "za dzabe",kao poklon.
U glavnoj ulozi ste vi, drugi imaju sporednu rolu, oni su samo ucesnici u vasoj igri zivota...
Ps.Poštujte narodne mudrosti /izreke,poslovice/,one mogu da posluze kao pomoc,
mogu da budu jedan vid istant-psihoterapije.
"Tudja ruka svrab ne cese".. ili,jos konkretnije: "Nema meni pomoci,bez mene samog".
Dakle,zakoracite hrabro,optimisticki u jos jedan monotoni dan..
I trenutak je,zapravo,sve.
Ma kako neuverljivo zvucalo,sudbina ne postoji - mi je sami stvaramo..
Nezadovoljni trenutkom zazivamo Boga, svaljujemo krivicu na nepravedno nam dodeljenu ulogu na pozornici-
u predstavi "Moj zivot",.
I dalje, trazimo vise, trazimo bolje.
U potrazi za samima sobom, gubimo se sve vise pod pritiskom tudjih, proklamovanih nacela o socijalizovanom funkcionisanju,
o shvatanju sta je moralno-a sta to nije, sta je pozeljno-a sta nije, cemu treba stremiti i cega se valja kloniti.
Naturaju nam se, bez nase saglasnosti, jednoobrazne forme ponasanja.
Kada u jednom trenutku (sto se redje desava), postanemo zadovoljni sobom odnosno ubedimo sebe da smo se pronasli,
imamo blazeni osecaj samozadovoljstva.
Ali,to je samo iskrivljena slika vlastistog opazaja, jer ne shvatamo da nikada dalje nismo ni mogli da odemo
od onog sto se naziva sopstvena sustina.
Merimo neizmerivo, vagamo bestezinsko, verujemo u nepostojece, materijalizujemo duhovno, a tesko unistiv
korov sve vise po dusi pusta zile.
Jake ruke ce trebati i snazna,celicna volja da se pocupa sav taj korov i od zemljane, ilove nam duse ponovo napravi davno zaboravljeni rajski vrt, iz koga smo nepravedno prognani..
Kako ga iskoreniti?
Neznoscu i strpljenjem, ponavljanjem "Volim te" sa osecanjem koje ostane da lebdi i kada ta carobna rec zamre na usnama,
dodirima koji ne peku i na ostavljaju oziljke,
jednostavnoscu i dobrotom koje je emocija u stanju da crpi iz nas samih.
Sve ono sto jesmo, sva ona sustinska vrednost nas-ljudskog bica, lezi negde duboko u nasoj jednostavnosti,
zakopana, prasnjava, pokrivena.
Sve ono sto predstavlja nas, sto je definise pojam "autenticno ja", gusi se u nepotrebno komplikovanim
odnosima koji nose razocarenja i neocekivano neprijatna iznenadjenja.
Ne dajte se !
Zivljenju samo vi mozete da date smisao, jer drugi nemaju (verujte mi!) mnogo uticaja na to.
Uzalud cete cekati da vam neko ulepsa stvarnost, jer danas su neka "vunena vremena" u kojima se nista
ne dobija onako "za dzabe",kao poklon.
U glavnoj ulozi ste vi, drugi imaju sporednu rolu, oni su samo ucesnici u vasoj igri zivota...
Ps.Poštujte narodne mudrosti /izreke,poslovice/,one mogu da posluze kao pomoc,
mogu da budu jedan vid istant-psihoterapije.
"Tudja ruka svrab ne cese".. ili,jos konkretnije: "Nema meni pomoci,bez mene samog".
Dakle,zakoracite hrabro,optimisticki u jos jedan monotoni dan..
