Prica za laku noc / 24 / - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

širom zatvorenih očiju

Prica za laku noc / 24 /

Oceni ovaj blog
~ "MI CEMO VAS ISKUŠATI...ZAISTA CEMO VAS ISKUŠATI...!" ~

/ajet iz Kur`ana/



~I deo~


Kad je oluja konačno jenjavala,otresao sam se i oslobodio peska koji se oko mene nagomilao.
Moja kamila je bila napola zatrpana u pesku,ali to i nije bilo najgore od onoga sto je mogla doživeti mnogo puta.
Sama oluja,na prvi pogled,nije nam pričinila vecu štetu,osim što mi je napunila usta,uši i nozdrve peskom i odnela pokrivač sa sedla.
Ali,uskoro otkrivam svoju zabludu..
Svi brežuljci su oko mene promenili oblike.
Moji vlastiti tragovi,kao i oni izgubljene kamile,bili su izbrisani.
Stojim na Devicanskom tlu.

Sada je preostalo samo da idem nazad u logor-ili da barem pokušam da idem nazad-uz pomoć sunca i osećanja smera,sto je gotovo instikt kod onih koji su se navikli na putovanja u pustinji.
Ali,ovakve dve vrste pomoći ovde nisu sasvim pouzdane,jer vam pešcani bregovi ne dozvoljavaju da idete u pravoj liniji i tako održite kurs koji ste odabrali.

Oluja mi je izazvala žedj ali,ne ocekujuci da ću biti van logora više od par sati,već sam odavno bio popio poslednji gutljaj iz male mešine za vodu.
Medjutim,ne može biti daleko od logora,pa iako moja kamila nije bila napojena od poslednjeg našeg zaustavljanja kod nekog bunara pre dva dana,ona je iskusan veteran i mogu se na nju osloniti da će me vratiti nazad.
Okrenuo sam joj njušku u smeru gde sam mislio da mora biti logor i krenuli smo žustrim korakom.

Prolazi sat,drugi,a zatim i treći,ali ni traga od Zejda niti naseg logora.
Nijedan od narandzastih bregova ne predstavlja poznat izgled,zaista bi bilo teško otkriti bilo sta poznato u njima,cak i da nije bilo oluje.

Kasno poslepodne stizem do nekih granitnih stena koje vire iz tla,sto je tako retko usled ovih pešcanih pustoši,i odmah ih prepoznajem.
Prošli smo ih,Zejd i ja,juče posle podneva,ne mnogo pre nego smo se zaustavili da prenoćimo.
Osećam veliko olakšanje jer,iako je očigledno da sam daleko od mesta gde sam se nadao da cu naći Zejda-pošto sam ga promasio verovatno za nekoliko kilometara-izgleda da mi sad ne bi trebalo biti teško da ga nadjem jednostavno idući u pravcu jugozapada,kao sto smo uradili juče.

Secam se bilo je oko tri sata izmedju stena i naseg logora,ali sad vec jašem vise od tri sata,nema traga ni od logora ni od Zejda.
Jesam li ga opet promašio?
Žurim napred,uvek u smeru jugozapada,uzimajući pazljivo u obzir kretanje Sunca.
Prolaze još dva sata,ali niti ima logora,niti ima Zejda.
Kada je pala noć,zakljucujem da bi bilo besmisleno da nastavim dalje,bolje je odmoriti se i sačekati jutarnje svetlo.
Sjašem,podvežem kamili noge i pokušam pojesti nekoliko urmi,ali sam suviše žedan,te ih dajem kamili i ležem glavom prislonjenom uz njeno telo.
Padam u nepostojani dremež,ni u potpuni san,ni u potpunu budnost,nego u sled sanjivih stanja koje donosi umor i koja bivaju prekinuta žedju sto postepeno postaje mucna.
Negde u onim dubinama koje ne želimo da otkrijemo sebi,vrpolji se sivi,kukavički strah-šta ce se desiti sa mnom ako ne nadjem put do Zejda i do naših mesina sa vodom?
Jer,koliko znam,nema vode niti bilo kakvog naselja za više dana hoda u bilo kom smeru.

U svanuće nastavljam da hodam.
Za vreme noći proračunao sam da sam morao otici suviše prema jugu i da,zato,Zejdov logor treba da bude negde prema sever-severoistoku od mesta gde sam proveo noc.
I tako kamila i ja idemo prema severu-severoistoku,žedni,umorni i gladni,uvek se provlačeci u valovitim linijama od doline do doline,zaobilazeci peščane humke,čas levo-čas desno.
U podne se odmaramo.
Jezik mi se lepi za nepce i osećam ga kao staru,ispucalu kožu.
Grlo me boli,a oči su mi upaljene.
Prislonjen uz kamilin trbuh,sa abajom navučenom preko glave,pokušavam zaspati,ali ne mogu..
Popodne smo opet u pokretu,ovog puta u smeru više prema istoku-jer znam da smo išli suviše daleko prema zapadu-ali još uvek nema ni Zejda ni logora.

Dolazi jos jedna noć.
Žedj je postala mučenje,a želja za vodom jedina,neodoljiva misao u mozgu koji više ne moze da drzi misli u potrebnom redosledu.
Čim zora osvetli nebo,jašem dalje celo jutro,podne i popodne istog dana.
Peščane humke i jara.
Humke iza humki,bez kraja.
Ili je možda ovo kraj-kraj svih mojih puteva,svih mojih težnji i otkrića?
Mog dolaska u narod Arabije,medju kojima više nisam bio stranac..?
"Bože,molim ti se...ne dozvoli da ovako stradam"- tiho tonu moje reci u pesak pustinjskog okeana.

Posle podne penjem se na visok brežuljak,u nadi da ću dobiti bolji pregled okoline.
Iznenada nazreh tamnu tačku daleko na istoku i mogao sam vrisnuti od radosti,ali sam suviše bio slab za tako nesto.
To mora biti Zejdov logor i mešine sa vodom,dve velike mešine pune vode!
Kolena mi klecaju dok se ponovo penjem na ledja kamile.
Polako,pažljivo krećem se u pravcu te crne tačke koja sigurno mora biti Zejdov logor.
Ovaj put,uz krajnji oprez,nastojim da ga ne promašim,jašem u pravoj liniji,uz peščane brezuljke,niz peščane doline.
Na taj nacin udvostručujem,utrostručujem naš napor,ali sam podstaknut nadom da cu ubrzo,najviše u toku dva sata,dostici svoj cilj.
Konačno,nakon sto smo prošli vrh poslednjeg peščanog brežuljka,cilj jasno vidim.
Drzim kamilu na uzdi i gledam dole na nesto mračno,udaljeno manje od jednog kilometra,a moje srce zamire,kao da će prestati da kuca.
Ono što vidim pred sobom je tamno granitno stenje što izbija iz tla,pored kojeg sam prošao pre tri dana sa Zejdom i ponovo pre dva dana,sam...
Dva dana sam išao u krug...

Pošalji "Prica za laku noc  / 24 /" na Facebook Pošalji "Prica za laku noc  / 24 /" na Google Pošalji "Prica za laku noc  / 24 /" na My Yahoo! Pošalji "Prica za laku noc  / 24 /" na Live Pošalji "Prica za laku noc  / 24 /" na MySpace Pošalji "Prica za laku noc  / 24 /" na Twitter Pošalji "Prica za laku noc  / 24 /" na Digg Pošalji "Prica za laku noc  / 24 /" na del.icio.us

Ažurirano 13.06.2010. u 11:06, autor: lejla.al.dbuni

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. lejla.al.dbuni (avatar)
    ~II.deo~

    Kada sam skliznuo iz sedla,bio sam potpuno iscrpljen.
    Ne trudim se čak ni da vežem kamili noge,jer i životinja je suviše umorna da bi pomislila na bežanje.
    Plačem,ali suza nema iz suvih,oteklih očiju.

    Koliko je prošlo otkako sam plakao..!
    Ali konačno,zar već nije sve odavno prošlost?
    Sve je prošlost i nema sadašnjosti.
    Postoji samo žedj..i žar..i patnja.

    Vec sam gotovo tri dana bez vode,a pet dana kako je moja kamila poslednji put napojena.
    Moglo bi verovatno ovako potrajati još jedan,možda dva dana,ali ja ne mogu,to znam,izdržati još dugo.
    Možda ću poludeti pre nego što umrem,jer je bol u mom telu isprepletena sa stravom u mojim mislima,a jedno drugo pojačava,pržući,daščući,razdirajući...

    Želim da se odmorim,a u isto vreme znam da,ako se sad odmorim,nikad više neću biti u stanju da ustanem.
    Uspinjem se jedva na sedlo i prisiljavam kamilu da se podigne.
    Zamalo da ispadnem iz sedla kad životinja posrće napred dok se dize na svoje zadnje noge,i opet,kad posrće nazad,ispravljajući prednje noge.
    Počinjemo se kretati polako,mučno,prema zapadu.
    Prema zapadu?
    Kakva ironija!
    Šta znaci "prema zapadu" na ovom varljivom,valovitom moru peščanih brežuljaka?
    Ali,ja želim da živim!
    I tako idem dalje..
    Sa teškom mukom,sa ostatkom snage,vučem se kroz noć.

    Moralo je biti jutro kada sam pao iz sedla.
    Nisam pao na tvrdo,jer je pesak mek i prihvata me.
    Kamila stoji neko vreme,zatim se sa uzdahom spušta na kolena,onda na zadnje noge i leže zgurena pored mene,vrata ispruženog na pesku.
    Lezim na pesku u uskoj senci kamilinog tela,zamotan u svoju abaju protiv žara spolja i bola,žedji i užasa u meni.
    Ne mogu više da mislim.
    Ne mogu ni oči da zatvorim.
    Svako kretanje očnih kapaka je kao uzareni metal na očnim jabučicama.
    Žedj i tišina koja satire,opora tišina koja nas uvija u svoj plašt usamljenosti i očaja i dovodi do toga da šum krvi u vašim ušima i povremeni uzdah kamile traju,preteci,kao da su to poslednji zvukovi na zemlji...a vas dvoje,čovek o životinja,poslednja dva bića,osudjena na smrt.
    Visoko gore iznad nas,u drhtavoj jari,polako kruži lešinar,nikada ne prekidajuci svoj let.
    Kao tačka na okrutnom bledilu neba.
    Slobodan i iznad svih horizonata..

    Grlo mi je otečeno,zgrčeno,a svaki dah pokreće hiljade igala u korenu mog jezika-tog velikog jezika koji se ne bi smeo micati..ali ne moze da se ne miče u bolu,napred-nazad,kao turpija po suvoj šupljini mojih usta.
    Sva mi je unutrašnjost vrela i zgrcena u neprekidnom zagrljaju agonije.
    Na trenutak čelično nebo postaje crno u mojim široko otvorenim očima.

    Moja ruka se kreće sama od sebe,i dotiče tvrdi kundak karabina obešenog o sedlo.
    Ruka miruje,dok sa izrazitom jasnocom misli,vidim pet dobrih metaka u šaržeru i brz kraj koji bi mi mogao doneti lagani pritisak na okidač..
    Nešto u meni šapuće:"Brzo..uzmi karabin pre nego što budeš u stanju da se više ne mogneš pokrenuti.."!

    Zatim osećam kako mi se usne miču i oblikuju bezglasne reči iz nekog tamnog skrovišta mog uma:
    "Mi cemo vas iskušati...zaista cemo vas iskušati.."
    I zamagljene reci polako poprimaju oblik-ajet iz Kur`ana:
    "Zaista cemo vas iskušati strahom,gladju,nemaštinom i izostankom plodova rada.
    Ali,obraduj ione koji ostanu ustrajni,i kada ih nevolje zadese,kažu:
    Mi pripadamo Bogu i Njemu ćemo se zaosta vratiti.."

    Sve je vrelo i tamno,iz tame osećam sveži dah vetra i čujem ga kako šumi-vetar šumi kao u drveću-iznad vode-a voda je mali tihi tok izmedju travom obraslih obala,blizu doma iz mog detinjstva.
    Ležim na obali,dečko od devet ili deset godina,grickam vlat trave zagledan u belu kravu sto pase nedaleko od mene,sa velikim sanjarskim očima i zadovoljnom nevinošću.
    U daljini neke seljanke rade u polju.
    Jedna od njih nosi crvenu maramu na glavi i plavu suknju sa širokim crvenim prugama.
    Vrbe rastu na obali potoka,a preko njegove površine klizi bela patka praveci brazdu po blistavoj vodi.
    Meki vetar šumi preko mog lica kao dahtanje životinje.
    Pa da,to je zaista dahtanje životinje..velika bela krava sa smedjim mrljama došla je sasvim blizu mene,i sada me frkćući gurka svojom njuškom,i ja osećam kretanje njenih nogu pored sebe..

    Otvaram oči i čujem frktanje svoje kamile i osecam kretanje njenih nogu pored sebe.
    Ona se vec napola digla na zadnje noge,sa ispruženim vratom i uzdignutom glavom,raširenih nozdrva kao da njuši iznenadan,dobrodošli miris u podnevnom vazduhu.
    Dok ona frkće,osecam kako prolazi talas uzbudjenja niz njen dugi vrat prema ramenima i velikom,napola podignutom telu.
    Video sam ranije kako kamile ovako njuše i frkću kad osete vodu nakon dugih dana pustinjskog putovanja..ali ovde nema vode..?
    Ili možda ima..?!
    Dizem glavu i sledim očima smer prema kojem je kamila okrenula svoju glavu.
    To je najblizi peščani brežuljak,niski vrh prema čeličnom bledilu neba,bez ikakvog pokreta ili zvuka.
    Ali...ima neki zvuk!
    Slabi zvuk,kao treperenje neke stare harfe,vrlo nežan i slab,visoki glas..
    Visoki,slab glas beduina kojim peva u hodu,u ritmu ljuljanja njegove kamile,upravo iza vrha peščanog brega,relativno sasvim blizu.
    Postajem svestan toga u delicu trenutka..tamo su ljudi,a ja ne mogu dopreti do njih..
    Suvise sam slab,čak i da ustanem.
    Pokusavam da vičem,ali samo hrapavo krkljanje izlazi iz mog grla.
    Zatim moja ruka,kao sama od sebe,nailazi na tvrdi kundak karabina na sedlu.
    U mislima vidim pet dobrih metaka u šaržeru...
    Ažurirano 13.06.2010. u 10:22, autor: lejla.al.dbuni
  2. lejla.al.dbuni (avatar)
    ~III.deo~


    Krajnjim naporom uspevam da otkačim oružje sa jabuke na sedlu.
    Natezanje okidača mi je teško poput podizanja planine,ali nekako konačno uspevam u tome.
    Postavljam karabin na kundak i okidam vertikalno u vazduh.
    Metak zazvižda kroz prazninu,sa zalosno slabim zvukom.
    Natežem okidač opet i okidam,a zatim osluškujem.
    Pevanje nalik na svirku harfe je prestalo.
    Za trenutak nema ničega,osim tišine.
    Iznenada se iza vrha brežuljka pojavljuje glava čoveka,a zatim njegova ramena.
    Zatim jos jedan čovek izviruje iznad linije peska.
    Njih dvojica neko vreme gledaju gore,prema meni,zatim se okreću nazad i nešto viču nekim drugim,nevidljivim ljudima.
    Onaj prvi se vere uz vrh,a zatim pola trčeci,a pola klizeci spusta se strmoglavo niz padinu,prema meni..

    Nastaje komešanje oko mene-dva,tri čoveka-koliko je sveta oko mene nakon one beznadežne usamljenosti!
    Pokušavaju da me podignu-njihovi pokreti su nashvatljiva zbrka ruku i nogu..
    Osećam kako nesto ledemo,kao vatra i led istovremeno,prži moje usne.
    Tog trenutka postajem svestan prisustva bradatog beduina,nagnutog nada mnom,dok njegova ruka pritiska prljavu mokru krpu na moje usne.
    Čvrsto stišćem zube kako bih sprečio da voda ne oprži moja usta.
    To nije voda,to je rastopljeno olovo..!
    Zasto mi to rade..?
    Želim da pobegnem od ove patnje,ali me oni-vragovi,pridrazavaju.
    Koža mi gori,moje telo je u plamenu..
    Zar hoce da me ubiju?!
    Oh,kad bih samo imao snage da dohvatim svoju pušku i da se branim!
    Ali,oni mi čak ne dozvoljavaju ni da se podignem.
    Drze me i dalje na tlu i opet otvaraju moja usta i kapaju vidu u njih,a ja sam prinudjen da je progutam.
    I zaista,cudno...vise me ne žeže tako žestoko kao maločas,a mokra krpa na mojoj glavi mi izaziva prijatan osećaj.
    Dok sipaju vodu preko mog tela,dodir mokre haljine mi donosi drhtaje uživanja...

    Zatim sve postaje tamno,i ja padam,padam negde dole,i dubok bunar.
    Brzina mog pada izaziva mi šum vazduha u ušima,a onda se taj šum pretvara u huku tame,mrklog crnila..

    Duboko crno,tamni vilajet..
    Meka tama bez zvuka,dobra i prijateljska mrklina koja vas obavija kao topli pokrivač i izaziva želju u vama da zauvek ostanete zamrznuti u tom položaju,tako divno umorni,pospani i lenji.
    Zaista nema potrebe da otvorite oči ili da mičete ruke,ali vi zbilja otvarate oči i mičete ruke,samo da bi videli mrak iznad sebe.
    I vidite vunasti mrak beduinskog šatora,napravljenog od crne kozje dlake,sa uskim otvorom spreda koji vam pokazuje delić zvezdanog neba i meke obrise peščane humke koja svetluca pod mesečevim sjajem..

    Zatim se otvor na šatoru zamračuje,figura nekog čoveka stoji u njemu,obrisi njegovog lepršavog ogrtača oštro se ocrtavaju na nebu.
    Cujem poznati Zejdov glas koji uzvikuje:"Probudio se,probudio se.."!
    Njegovo zabrinuto,ozbiljno lice prilazi savim blizu mojem,a njegova koščata ruka me hvata za rame.
    Jedan drugi čovek ulazi u šator,ne mogu ga jasno osmotriti,ali cim je progovorio laganim,svečanim glasom,znam da je šamanski beduin..

    Opet osećam vrelu,uništavajuću žedj i čvrsto hvatam zdelu mleka koju mi Zejd pruža.
    Ali,više ne osećam nikakvu bol gutajući ga,dok mi Zejd prica..
    Kaže,kako se ova grupica beduina sa svojim logorom (šator,kamile.hrana,posudje-njihovo pokretno domaćinstvo) našla blizu njega kad je naišla peščana oluja i kako su,kada se odlutala kamila za vreme noći mirno sama vratila,svi postali zabrinuti i pošli da me traže.
    I kako su,nakon tri dana,kada su već izgubili svaku nadu da me pronadju,začuli pucanj iz moje puške iza peščanog brega..
    Sada su podigli šator iznad mene i tu treba da ležim noćas i sutra.
    Naši prijatelji beduini nimalo ne žure,jer su njihove mešine pune vode.
    Bili su u stanju da mojoj kamili daju čak puna tri kabla vode,jer znaju da će nas jedan dan putovanja prema jugu,odvesti do oaze u kojoj je bunar.
    U medjuvremenu,kamile će imati dosta hrane u grmlju hamda koje raste svuda unaokolo.
    Nakon nekog vremena,Zejd mi pomaže da izadjem iz šatora,prostire pokrivač po pesku,a ja lezem na njega i ostajem miran pod zvezdanim nebom..

    Nekoliko sati kasnije budim se uz zveketanje Zejdovih posuda za kafu.
    Miris sveze kafe ravan je zagrljaju žene!
    "Zejde!"-zovem ga,a prijatno sam iznenadjen da je moj glas izgubio,iako sam umoran,onu svoju hrapavost.
    "Hoces li mi dati malo kafe"?
    "Hocu,bogami,daidza!"-odgovara Zejd,prema starom arapskom obicaju,obracajuci se tako čoveku prema kome hoće da pokaže poštovanje,bez obzira da li je taj stariji ili mladji od njega.
    Pijem kafu i smesim se na srećni Zejdov izraz lica:"Zašto mi,brate,izlazemo sebe ovakvim stvarima,umesto da ostanemo u svojim domovima,kao pametni ljudi!?
    "Zato što nije za takve kao što smo ti i ja da čekamo kod kuće,dok nam se udovi ne ukrute i starost nas ne pretekne.
    Osim toga,zar ljudi ne umiru isto tako i u svojim kućama?
    Zar čovek ne nosi svoju sudbinu i sopstvenom vratu,gde god bio?"-smešio se i Zejd meni.

    Reč koju Zejd upotrebljava za "Sudbinu" je "Kisma",u prevodu znači "ono što je dodeljeno".
    Ova reč je poznatija na Zapadu u svom turskom obliku-"kismet".
    Dok srčem svoju drugu šoljicu kafe,pade mi na um da je ovaj arapski izraz ima i drugo,dublje znacenje."ono u čemu imamo udeo"..

    Ono u čemu imamo udeo..
    Postoji i ono sto nam je predodredjeno,namenjeno..
    Ono sto nam je namenjeno ima drugi arapski naziv - "Maktub",u prevodu "Pisano je.."



    / odlomak /


    MUHAMED ASAD "Put u Meku"

    / original book : Muhammad Asad "The road to Mecca"/





    Ps.~~~ Za moju dragu Valkyruir~~~




    ~~~~~~~~~~~~~~


    Priča je bila inspirisana ovim vrelim danom koji je ostao za nama.
    Sada je duboka noc,da ne kazem jutro,pošto ovaj trodelni blog nije copy-paste verzija..
    Prekucala sam je iz meni ove veoma drage knjige..


    Poenta price je u onoj poznatoj setenci "Covece,što hodas malen ispod zvezda".
    Unistavamo prirodu,a potpuno smo nemocni da se suočomo sa njenom neprikosnovenom snagom..

    I poenta je u covekovoj veri,sudbini i onom što mu je predodredjeno..

    Kisma...i...Maktub.


    Zelim vam lep san i ujedno dobro jutro....
  3. gost 198065 (avatar)
    I još jednom, hvala.

    Žao mi je što ne umem iznaći bolju reč. Ali, možda je i [I]jednostavno[/I] dovoljno.

    Barem meni. :)


    Imaš redak dar da pobereš iz riznice. I uvek nađeš pravi dragulj.

    Hvala na rečima i posveti, Lejla.
  4. lejla.al.dbuni (avatar)
    Citat Original postavio Valkyriur
    I još jednom, hvala.

    Žao mi je što ne umem iznaći bolju reč. Ali, možda je i jednostavno dovoljno.

    Barem meni.


    Imaš redak dar da pobereš iz riznice. I uvek nađeš pravi dragulj.

    Hvala na rečima i posveti, Lejla.
    Našla si najbolju reč,mila..."hvala" je sasvim dovoljno,jer u njemu je sadržano puno toga što se podrazumeva.

    Ti umeš da pišeš,ja da "poberem iz riznice".
    Valjda se zato i dobro razumemo..