Truba starog vojnog kamiona jeknu kratko i iznenada, bez namere vozača koji nešto petlja u zamračenoj kabini. Svi se trgosmo, i na trenutak zastadosmo. Nekoliko tihih psovki gnevnih rezervista koji psuju noć i rat, proprati taj zvuk.Komešanje se nastavi, zveckaju borbeni ranci i lično naoružanje.
Noć je. Mesec je obasjao raštrkano selo i delimično formiranu kolonu.Beli oblačci jure nebom, cakle zvezde, hladno je. I pored svega, ja vidim neku lepotu u toj noći.Tako je lepa, i mogla bi biti još lepša....
Da je, recimo, Dijana ovde, da je ostala negde tamo, u mraku, ispod one gole krošnje koja pravi veliku senku i da drhti zbog mene...Eh, onda bi mi bilo i tolije, i lakše što krećemo u ovu neizvesnu noć.Ali, ne ...suviše je mlada, suviše je daleko, suviše je zaljubljena u jednog drugog čoveka koji je takođe tu negde, u nekom od sela ove zabiti.
Spava li ona? 02h je .Verovatno spava...
Davno sam joj trebao reći ono što sam imao da joj kažem.Nisam trebao čekati povoljnije prilike, nisam trebao razmišljati kako će ortaci komentarisati to što ću reći, a što će se rasčuti, bez svake sumnje.
Čuo sam da svaki dan treba živeti kao da je poslednji, i sam sam tako govorio,ali...bilo je to kao da mehanički ponavljam neku latinsku izreku čije reči znam, ali suštinu ne znam. Suviše sam mlad da bih istinski shvatio te reči.Sad, eto, silom prilika dobro shvatam suštinu...
Ne bih trebao da razmišljam o tome.
Ispred mene se komeša neorganizovana grupa koja tiho psuje, više od straha, nego od besa, i mnogi će zaboraviti poneti ono što je najbitnije.
Visak bi mnogo prirodnije ležao u rukama onog Ljubiše, dunđer majstora, zidara, koji potpuno neprirodno pridržava pušku.Nadam se da je zakočena.
Boško je folirant, u to sam siguran, ali prokleto dobro glumi da će ga svakog trena udariti srčana kap.Mrzak mi je taj čovek, stvara nam probleme, sa namerom da se oslobodi mobilizacije.
Milosav kukumače kako nije popio lek, ali niko ne obraća pažnju na njega. Čudno je kako ljudi postaju sebični kada je njihova sopstvena bezbednost ugrožena.
Žao mi je tog čoveka slabašnog tela i povijenih leđa. Znam jednu njegovi ćerku, Danijelu, iz viđenja. Ponekad bi nam se ukrstili pogledi dok smo čekali bus za školu.Dve godine mlađa, lepo devojče.
Danijela...
Zbog koga li drhti Danijela?
Možda smo se mogli voleti?
Ja nju bih, mislim.Vidi se to, na prvi pogled, bar ja vidim. Dobro procenjujem ljudske duše.
Zašto nikada nismo razgovarali?
Trebali smo.
Nije bilo prilike...
Ha, prilike! Nikad nema prave prilike, uvek se može čekati neka bolja prilika. Koja? Kada?
Ne bih trebao da o tome razmišljam, ne sada.
Zašto se pravih reči kasno setim? Zašto mi prave misli ne dolaze u pravim momentima?
Ljudi se ukcavaju u kamion. Svetlucaju zapaljene cigarete, kao svitci u letnjoj noći.Miris duvanskog dima me uvek podseti na mog oca.
Ljudi zabrinuto ćute. Ispod šlemova ne razaznajem ko je ko.Sedim do samog kraja, vidim napolje, vidim zvezde, vidim Mesec, vidim zatalasanu visoravan, vidim mračne siluete koje žure ka svojim kamionima, vidim zamračene brvnare, vidim nakrivljene štale, vidim neke odbljeske u daljini.
Motor našeg kamiona zabrunda i miris nafte se pomeša sa mirisom cigareta.
Vreme je za pokret.Nema nikakve euforije, ni rodoljubivog zanosa, svi ćute, zebnja lebdi u vazduhu.
Kasno je za heroje.
Noć je. Mesec je obasjao raštrkano selo i delimično formiranu kolonu.Beli oblačci jure nebom, cakle zvezde, hladno je. I pored svega, ja vidim neku lepotu u toj noći.Tako je lepa, i mogla bi biti još lepša....
Da je, recimo, Dijana ovde, da je ostala negde tamo, u mraku, ispod one gole krošnje koja pravi veliku senku i da drhti zbog mene...Eh, onda bi mi bilo i tolije, i lakše što krećemo u ovu neizvesnu noć.Ali, ne ...suviše je mlada, suviše je daleko, suviše je zaljubljena u jednog drugog čoveka koji je takođe tu negde, u nekom od sela ove zabiti.
Spava li ona? 02h je .Verovatno spava...
Davno sam joj trebao reći ono što sam imao da joj kažem.Nisam trebao čekati povoljnije prilike, nisam trebao razmišljati kako će ortaci komentarisati to što ću reći, a što će se rasčuti, bez svake sumnje.
Čuo sam da svaki dan treba živeti kao da je poslednji, i sam sam tako govorio,ali...bilo je to kao da mehanički ponavljam neku latinsku izreku čije reči znam, ali suštinu ne znam. Suviše sam mlad da bih istinski shvatio te reči.Sad, eto, silom prilika dobro shvatam suštinu...
Ne bih trebao da razmišljam o tome.
Ispred mene se komeša neorganizovana grupa koja tiho psuje, više od straha, nego od besa, i mnogi će zaboraviti poneti ono što je najbitnije.
Visak bi mnogo prirodnije ležao u rukama onog Ljubiše, dunđer majstora, zidara, koji potpuno neprirodno pridržava pušku.Nadam se da je zakočena.
Boško je folirant, u to sam siguran, ali prokleto dobro glumi da će ga svakog trena udariti srčana kap.Mrzak mi je taj čovek, stvara nam probleme, sa namerom da se oslobodi mobilizacije.
Milosav kukumače kako nije popio lek, ali niko ne obraća pažnju na njega. Čudno je kako ljudi postaju sebični kada je njihova sopstvena bezbednost ugrožena.
Žao mi je tog čoveka slabašnog tela i povijenih leđa. Znam jednu njegovi ćerku, Danijelu, iz viđenja. Ponekad bi nam se ukrstili pogledi dok smo čekali bus za školu.Dve godine mlađa, lepo devojče.
Danijela...
Zbog koga li drhti Danijela?
Možda smo se mogli voleti?
Ja nju bih, mislim.Vidi se to, na prvi pogled, bar ja vidim. Dobro procenjujem ljudske duše.
Zašto nikada nismo razgovarali?
Trebali smo.
Nije bilo prilike...
Ha, prilike! Nikad nema prave prilike, uvek se može čekati neka bolja prilika. Koja? Kada?
Ne bih trebao da o tome razmišljam, ne sada.
Zašto se pravih reči kasno setim? Zašto mi prave misli ne dolaze u pravim momentima?
Ljudi se ukcavaju u kamion. Svetlucaju zapaljene cigarete, kao svitci u letnjoj noći.Miris duvanskog dima me uvek podseti na mog oca.
Ljudi zabrinuto ćute. Ispod šlemova ne razaznajem ko je ko.Sedim do samog kraja, vidim napolje, vidim zvezde, vidim Mesec, vidim zatalasanu visoravan, vidim mračne siluete koje žure ka svojim kamionima, vidim zamračene brvnare, vidim nakrivljene štale, vidim neke odbljeske u daljini.
Motor našeg kamiona zabrunda i miris nafte se pomeša sa mirisom cigareta.
Vreme je za pokret.Nema nikakve euforije, ni rodoljubivog zanosa, svi ćute, zebnja lebdi u vazduhu.
Kasno je za heroje.
