Човек с кишобраном
Реч је о човеку који тек с времена на време
И то нарочито онда када је небо у мозаику
од облака
Пролази испод наших прозора
Крај наших врата
И држи у руци кишобран са излизаном
браонкастом дршком
Један сасвим затворен тамни кишобран
Као увијено црно једро.
Човек се не осврће на оне који га гледају иза
затворених прозора, иза отворених врата
Он гледа у дно улице
Далеко
У једини отвор који расте
И поштапа се о кишобран који равномерно "туп"
одјекује.
Човек иде полако
Као да плови са увијеним црним једром
На неком неосетном тихом ветру
Мало претерано усправљен као да је са укоченом
кичмом
И гледа у своју невидљиву тачку која почиње
Тек мало доцније да се шири
Као неко нагло померање пречника
У плоду који се неприродно раскрупњава.
И на свом крају
Још мало доцније од тога
Хоризонт се бешумно отвара као располућен нар
у даљини
И човек види и то рељефно
Са најситнијим детаљима
Као да се баш сад дешава цела та фино изрезбарена
слика:
Далека путовања
И свој велики живот.
Види себе
Ослоњеног помало
О чупаву маховину једног стабла на левој обали
Еуфрата:
Маслинаста вода успорено отиче
И рани се сумрак меша с криком птице
И гласом високе дивљачи која невидљиво
крстари.
О бедуини
И кристални пуцањ над песком
И пад
И мало олово које се расцветава у леђима као
топла ружа...
На крају града
Човек пролази испод последњих прозора
Притиска излизану дршку и поштапа се још
упорније
И онда стаје
И гледа у последњи облак
И чује утишано како ожиљак у кичми певуши
О великом животу који се нагло затвара у своју
далеку тачку
У свој нар.
Ево га опет како иде испод наших прозора крај
наших врата
Враћа се
И кишобран "туп" одјекује
Сад неравномерно и мало тише него раније.
Људи се иза прозора тихо осмехују:
Човек је опет измишљао своју историју
Далека путовања и увенулу ружу у леђима.
Пред једном трошном се кућом зауставља
Пред зидом
Иза кога је боравио све своје прохујале године у
недоглед
Кришом се осврће у тренутку
Гледа у чисто небо без и једног облака
Гледа у кишобран
И нестаје збуњен у вратима.
Стеван Pаичковић
Реч је о човеку који тек с времена на време
И то нарочито онда када је небо у мозаику
од облака
Пролази испод наших прозора
Крај наших врата
И држи у руци кишобран са излизаном
браонкастом дршком
Један сасвим затворен тамни кишобран
Као увијено црно једро.
Човек се не осврће на оне који га гледају иза
затворених прозора, иза отворених врата
Он гледа у дно улице
Далеко
У једини отвор који расте
И поштапа се о кишобран који равномерно "туп"
одјекује.
Човек иде полако
Као да плови са увијеним црним једром
На неком неосетном тихом ветру
Мало претерано усправљен као да је са укоченом
кичмом
И гледа у своју невидљиву тачку која почиње
Тек мало доцније да се шири
Као неко нагло померање пречника
У плоду који се неприродно раскрупњава.
И на свом крају
Још мало доцније од тога
Хоризонт се бешумно отвара као располућен нар
у даљини
И човек види и то рељефно
Са најситнијим детаљима
Као да се баш сад дешава цела та фино изрезбарена
слика:
Далека путовања
И свој велики живот.
Види себе
Ослоњеног помало
О чупаву маховину једног стабла на левој обали
Еуфрата:
Маслинаста вода успорено отиче
И рани се сумрак меша с криком птице
И гласом високе дивљачи која невидљиво
крстари.
О бедуини
И кристални пуцањ над песком
И пад
И мало олово које се расцветава у леђима као
топла ружа...
На крају града
Човек пролази испод последњих прозора
Притиска излизану дршку и поштапа се још
упорније
И онда стаје
И гледа у последњи облак
И чује утишано како ожиљак у кичми певуши
О великом животу који се нагло затвара у своју
далеку тачку
У свој нар.
Ево га опет како иде испод наших прозора крај
наших врата
Враћа се
И кишобран "туп" одјекује
Сад неравномерно и мало тише него раније.
Људи се иза прозора тихо осмехују:
Човек је опет измишљао своју историју
Далека путовања и увенулу ружу у леђима.
Пред једном трошном се кућом зауставља
Пред зидом
Иза кога је боравио све своје прохујале године у
недоглед
Кришом се осврће у тренутку
Гледа у чисто небо без и једног облака
Гледа у кишобран
И нестаје збуњен у вратима.
Стеван Pаичковић
