Srpska Vlada uporno tvrdi da je to stabilna koalicija. U to se, bar, kune onaj narodnjački deo prodemokratske vladajuće većine koja našu zemlju krasi skoro jednu deceniju.
Ako osetite blagu ironiju u ovim rečima, nemojte me pogrešno shvatiti. Nemam ništa protiv demokratije. A govoto su sve naše političke partije demokratske, ono bar u svojim nazivima.
I dok premijer Voja šeta Knez Mihajlovom, smeška se, i brani južnu srpsku pokrajnu, onaj "tvrdi" demokratski deo, sa druge strane, priča kako je vladajuća većina stabilna samo ako se nastavi sa ostvarivanjem onih, već čuvenih, pet principa među kojima je i "srpski put u evropske integracije" (bizarno je više ponavljati ovu, čini se, ispraznu sintagmu). To je ono Borisovo busanje u grudi kojim pokušava da "smiri" srpskog premijera.
Ali, to busanje u snagu svoje političke stranke nikako da pređe u neki konkretan potez. Zašto? Možda nam predsednik Srbije pokušava pojasniti šta zapravo znači reč "kohabitacija", stranog porekla, koja je, izgleda, svoju najveću primenu našla u našoj zemlji. Život je, nekad, prilično ironičan, zar ne?
I dok premijer stoji na jednoj obali i dovikuje da nećemo u Evropsku Uniju dok se ne sredi stanje u južnoj pokrajni, dotle predsednik na suprotnoj obali viče kako ćemo sve srediti na putu u međunardonu zajednicu. A ljudi u srpskom južnom delu polako protiču kraj njih u velikoj reci zvanoj Kosovo i Metohija i zapomažu, tražeći bilo kakvu pomoć.
Predsednik i premijer, izgleda, ne žele mnogo da skvase noge. Čini se da ljudima sa Kosmeta ostaje samo da plutaju i da se nadaju da ih na kraju rečnog toka ne čeka vodopad.
Ako osetite blagu ironiju u ovim rečima, nemojte me pogrešno shvatiti. Nemam ništa protiv demokratije. A govoto su sve naše političke partije demokratske, ono bar u svojim nazivima.
I dok premijer Voja šeta Knez Mihajlovom, smeška se, i brani južnu srpsku pokrajnu, onaj "tvrdi" demokratski deo, sa druge strane, priča kako je vladajuća većina stabilna samo ako se nastavi sa ostvarivanjem onih, već čuvenih, pet principa među kojima je i "srpski put u evropske integracije" (bizarno je više ponavljati ovu, čini se, ispraznu sintagmu). To je ono Borisovo busanje u grudi kojim pokušava da "smiri" srpskog premijera.
Ali, to busanje u snagu svoje političke stranke nikako da pređe u neki konkretan potez. Zašto? Možda nam predsednik Srbije pokušava pojasniti šta zapravo znači reč "kohabitacija", stranog porekla, koja je, izgleda, svoju najveću primenu našla u našoj zemlji. Život je, nekad, prilično ironičan, zar ne?
I dok premijer stoji na jednoj obali i dovikuje da nećemo u Evropsku Uniju dok se ne sredi stanje u južnoj pokrajni, dotle predsednik na suprotnoj obali viče kako ćemo sve srediti na putu u međunardonu zajednicu. A ljudi u srpskom južnom delu polako protiču kraj njih u velikoj reci zvanoj Kosovo i Metohija i zapomažu, tražeći bilo kakvu pomoć.
Predsednik i premijer, izgleda, ne žele mnogo da skvase noge. Čini se da ljudima sa Kosmeta ostaje samo da plutaju i da se nadaju da ih na kraju rečnog toka ne čeka vodopad.