Mezimici Mojoj Kroz Sopstven Bol
Karaf si ovom žednom
uzdrhtala srna pred vukom
osmehom me otopi
telom zdrobi da plovim
u mimo hodu tebi tako tiše,
od povorke za nekim kovčegom.
Zar da nam ljubav ne zabuja?
Zar strahovi su ta struja
da polju odbojnosti
se ćušnemo u svojoj nemosti,
svom ćošku jer dan
a i štivo dobro je iza
tih tvojih zatvorenih vrata.
Ne, ne sanjam više
da svilenu ti kosu videh
Ne, ne stidim se više
da usne ti govore
a glas ti od andjela
neko ko je zaštićena,
nema prava za dodirima.
