Prošlo je mesec dana od trenutka kada je nađena keruša Mila sa osakaćenim šapicama, i kada su njene slike objavljene na svim vestima. Većina je bila zgrožena, mnogi od nas i danas imaju knedlu u grlu i oči im zasuze... na samu pomisao o toj dragoj, napaćenoj dušici.
Sve to vreme, pored tuge i saosećanja koje osećam za Milu, ne mogu da se oslobodim ni osećaja koje je teško objasniti, jer predstavlja mešavinu zadovoljstva, trijumfa i dominacije dobrog nad lošim uprkos previsokoj ceni i bolu kojim je to plaćeno.
U prirodi svakog ljudskog bića je da se brani ukoliko ga neko napada.
Takođe je u prirodi svakog živog bića da zazire od bola i da ga se plaši nakon što ga je bar jednom doživeo.
Ta napaćena dušica je i posle takvog iživljavanja nekih pripadnika ljudskog roda, i dalje puna poverenja, odanosti, nežnosti, zahvalnosti... svaga onoga što krasi idealnog psa.
I pored izopačenih ljudskih umova usled čijeg "delovanja" jedan pas trpi užasnu torturu, isti taj pas, ne pokazuje ni trunku agresije prema ljudima koji žele da mu pomognu i pomažu mu, nije ni malo osvetoljubiv, ni malo agresivan, i kao da poručuje: "U redu je. Nema veze za ono što se desilo. Mi jesmo najbolji prijatelji".
Zbog tog pogleda, tog poverenja, zbog te nesebične i bezrezervne ljubavi i simbolike koju čitava ova priča ima - mnogima je stalo da se Mila što bolje oporavi. Na njenu sreću, i na zadovoljstvo svih nas koji smo razumeli poruku, ona je stigla i do onih koji mogu da pomognu i iskreno verujem da će Mila imati pristojan ostatak života.
Ali i posle svega, nakon prvog šoka i prvih mesec dana, javljaju se glasovi koji kažu: "Dosta više! To je samo pas!"
Ne shvataju da to malo biće, i ako je "samo pas" tim repićem kojim i pored sve svoje muke i dalje radosno maše i tim svojim toplim i bistrim pogledom kojim sa poverenjem gleda na ljude oko sebe - drži sjajnu lekciju čitavom ljudskom rodu.
Šteta je samo što je najmanje razumeju oni kojima je namenjena.
Bilo bi sjajno kada bi se "primilo"li bar onoliko koliko je potrebno da pre nego što ispolje agresiju prema drugom živom biću, makar i verbalno -najpre pomisle na Milu.
Mene bi bilo sramota.
Sve to vreme, pored tuge i saosećanja koje osećam za Milu, ne mogu da se oslobodim ni osećaja koje je teško objasniti, jer predstavlja mešavinu zadovoljstva, trijumfa i dominacije dobrog nad lošim uprkos previsokoj ceni i bolu kojim je to plaćeno.
U prirodi svakog ljudskog bića je da se brani ukoliko ga neko napada.
Takođe je u prirodi svakog živog bića da zazire od bola i da ga se plaši nakon što ga je bar jednom doživeo.
Ta napaćena dušica je i posle takvog iživljavanja nekih pripadnika ljudskog roda, i dalje puna poverenja, odanosti, nežnosti, zahvalnosti... svaga onoga što krasi idealnog psa.
I pored izopačenih ljudskih umova usled čijeg "delovanja" jedan pas trpi užasnu torturu, isti taj pas, ne pokazuje ni trunku agresije prema ljudima koji žele da mu pomognu i pomažu mu, nije ni malo osvetoljubiv, ni malo agresivan, i kao da poručuje: "U redu je. Nema veze za ono što se desilo. Mi jesmo najbolji prijatelji".
Zbog tog pogleda, tog poverenja, zbog te nesebične i bezrezervne ljubavi i simbolike koju čitava ova priča ima - mnogima je stalo da se Mila što bolje oporavi. Na njenu sreću, i na zadovoljstvo svih nas koji smo razumeli poruku, ona je stigla i do onih koji mogu da pomognu i iskreno verujem da će Mila imati pristojan ostatak života.
Ali i posle svega, nakon prvog šoka i prvih mesec dana, javljaju se glasovi koji kažu: "Dosta više! To je samo pas!"
Ne shvataju da to malo biće, i ako je "samo pas" tim repićem kojim i pored sve svoje muke i dalje radosno maše i tim svojim toplim i bistrim pogledom kojim sa poverenjem gleda na ljude oko sebe - drži sjajnu lekciju čitavom ljudskom rodu.
Šteta je samo što je najmanje razumeju oni kojima je namenjena.
Bilo bi sjajno kada bi se "primilo"li bar onoliko koliko je potrebno da pre nego što ispolje agresiju prema drugom živom biću, makar i verbalno -najpre pomisle na Milu.
Mene bi bilo sramota.
