Ep o životu
Više te ne tražim pogledom po ulici. Ponekad se osvrnem na neku škripu guma, zastanem pred izlogom, namestim šiške i ćutke pokušavam da urazumim sebe. I krenem dalje, smejem se, i idem, idem, idem u vražju mater…
Pitam se šta si mi zapravo bio ti. Neka vrsta utehe i bega od stvarnosti, mala pauza izmedju dva čina, nešto kao reanimacija pri prestanku rada srca. Srce je nastavilo da kuca a ja sam nastavila dalje. Što dalje, dalje, najdalje od sebe i ove stvarnosti, od dosadne svakodnevnice, od filmskih drama, od ukrštenih reči i pogleda, od prećutnih odgovora, od stereotipa da si samo žena koja nikada neće naučiti da parkira, ni da vozi. Smejem se i dalje, izbezumljeno i bledo, koračam, gotovo trčim, i idem, idem… Idem skroz na drugu stranu reke, prelazim most, ulazim u onu malu ulicu, poprečnu i tihu, ušuškanu uz reku, osvrćem se na lavež pasa. Čudno je to koliko je čovek sam. Potpuno sam, usamljen u moru ljudi, u ovoj eri kompjutera i telefona, potpuno izgubljen u samoći medju svim tim knjigama, diskovima, časopisima. I koliko samo ima toga da kaže i ispriča, da objasni, ali zastane u pola daha jer nema kome, jer ne vredi, svako na tvoju priču ima neku svoju sličnu, i svako je doživi na svoj način, a ti opet ostaneš uskraćen za još jedno razumevanje…
I tako se jedna po jedna iluzija ruše niz liticu postavljenih ideala. Ja sam verovala u ljude. U onu ljubav iz srca, u priču o srodnim dušama. Ma sam si, da se ne lažemo, sam si kao kamen oblutak na obali, iako ih ima na hiljade. Sam si, tvoj glas ostaje bez odjeka, i planine imaju preča posla. Ja sam verovala da je dovoljan jedan zrak da obasja svet, naivno i detinje verovanje da sam možeš promeniti svet. Ali svet menja tebe, hteo ti to ili ne, pokoravaš se dugogodišnjim ustaljenim pravilima, usmeravaju te unapred odredjeni koloseci, a ti samo ideš i ideš…
I ideš, i ko zna dokle ideš . Možda opet na istu stranu reke, sa onim istim šašavim osmehom koji postaviš još od kuće kada kreneš, osmeh poput šminke, koja se spere prvom suzom, ili nekim susretom. Ljudi nikada neće shvatiti koliko je krhko njihovo vreme, kako je kratko i krto kao parče krede, lako ga možeš slomiti, istopiti, izgubiti…A onda više nema ničega, osim sećanja koja vreme iz godine u godinu ulepšava. Sećanja su lepa samo iz neke buduće perspektive kada zaboraviš bol, i kada presuše suze, kada ti i taj osmeh deluje iskreno i vedro.
Nekada nisam volela kišu. Sada mi prija. Dopada mi se njen svež miris, i onaj trenutak kada uhvatim sebe da već dugo stojim na terasi i gledam kako se kapi razbijaju o asfalt, kako se žedna zemlja natapa. I ćutim tako, odćutim večnost ili dve, pokušavajući tako sa kišom u duetu da potopim svet.
Pamtim trenutak kada sam pogledala u njegove oči, a tamo više nije bilo ničega. Ničega od onoga što je nekad postojalo, od onih vinograda, od sumraka na periferiji, od snegova koji su nas grejali, nije više bilo one pesme od koje mi srce zadrhti, već samo jedne obične oči zelene boje, previše skupljene u uglovima uzaludno pokušavajući da sakriju ono što već neko vreme slutim. I sada znam, poput srebrnih kapi kiše i naši snovi su se rasprsnuli i isparili….
Nekada je par metara bilo previše daleko, i par minuta trajala su čitava večnost. Sada je sve obično i realno, možda baš zato jer je postalo stvarno. A lepo su mi rekli, život traje samo dok sanjaš, jer kada ostvariš snove onda se zapravo budiš… Ali znaj ponekad jutra umeju da budu kišna i oblačna
preuzeto sa Tvorca grada.sa topika MOJ KOMADIĆ NEBA autora Emi Li
http://fontanasnova.blogspot.com/
Više te ne tražim pogledom po ulici. Ponekad se osvrnem na neku škripu guma, zastanem pred izlogom, namestim šiške i ćutke pokušavam da urazumim sebe. I krenem dalje, smejem se, i idem, idem, idem u vražju mater…
Pitam se šta si mi zapravo bio ti. Neka vrsta utehe i bega od stvarnosti, mala pauza izmedju dva čina, nešto kao reanimacija pri prestanku rada srca. Srce je nastavilo da kuca a ja sam nastavila dalje. Što dalje, dalje, najdalje od sebe i ove stvarnosti, od dosadne svakodnevnice, od filmskih drama, od ukrštenih reči i pogleda, od prećutnih odgovora, od stereotipa da si samo žena koja nikada neće naučiti da parkira, ni da vozi. Smejem se i dalje, izbezumljeno i bledo, koračam, gotovo trčim, i idem, idem… Idem skroz na drugu stranu reke, prelazim most, ulazim u onu malu ulicu, poprečnu i tihu, ušuškanu uz reku, osvrćem se na lavež pasa. Čudno je to koliko je čovek sam. Potpuno sam, usamljen u moru ljudi, u ovoj eri kompjutera i telefona, potpuno izgubljen u samoći medju svim tim knjigama, diskovima, časopisima. I koliko samo ima toga da kaže i ispriča, da objasni, ali zastane u pola daha jer nema kome, jer ne vredi, svako na tvoju priču ima neku svoju sličnu, i svako je doživi na svoj način, a ti opet ostaneš uskraćen za još jedno razumevanje…
I tako se jedna po jedna iluzija ruše niz liticu postavljenih ideala. Ja sam verovala u ljude. U onu ljubav iz srca, u priču o srodnim dušama. Ma sam si, da se ne lažemo, sam si kao kamen oblutak na obali, iako ih ima na hiljade. Sam si, tvoj glas ostaje bez odjeka, i planine imaju preča posla. Ja sam verovala da je dovoljan jedan zrak da obasja svet, naivno i detinje verovanje da sam možeš promeniti svet. Ali svet menja tebe, hteo ti to ili ne, pokoravaš se dugogodišnjim ustaljenim pravilima, usmeravaju te unapred odredjeni koloseci, a ti samo ideš i ideš…
I ideš, i ko zna dokle ideš . Možda opet na istu stranu reke, sa onim istim šašavim osmehom koji postaviš još od kuće kada kreneš, osmeh poput šminke, koja se spere prvom suzom, ili nekim susretom. Ljudi nikada neće shvatiti koliko je krhko njihovo vreme, kako je kratko i krto kao parče krede, lako ga možeš slomiti, istopiti, izgubiti…A onda više nema ničega, osim sećanja koja vreme iz godine u godinu ulepšava. Sećanja su lepa samo iz neke buduće perspektive kada zaboraviš bol, i kada presuše suze, kada ti i taj osmeh deluje iskreno i vedro.
Nekada nisam volela kišu. Sada mi prija. Dopada mi se njen svež miris, i onaj trenutak kada uhvatim sebe da već dugo stojim na terasi i gledam kako se kapi razbijaju o asfalt, kako se žedna zemlja natapa. I ćutim tako, odćutim večnost ili dve, pokušavajući tako sa kišom u duetu da potopim svet.
Pamtim trenutak kada sam pogledala u njegove oči, a tamo više nije bilo ničega. Ničega od onoga što je nekad postojalo, od onih vinograda, od sumraka na periferiji, od snegova koji su nas grejali, nije više bilo one pesme od koje mi srce zadrhti, već samo jedne obične oči zelene boje, previše skupljene u uglovima uzaludno pokušavajući da sakriju ono što već neko vreme slutim. I sada znam, poput srebrnih kapi kiše i naši snovi su se rasprsnuli i isparili….
Nekada je par metara bilo previše daleko, i par minuta trajala su čitava večnost. Sada je sve obično i realno, možda baš zato jer je postalo stvarno. A lepo su mi rekli, život traje samo dok sanjaš, jer kada ostvariš snove onda se zapravo budiš… Ali znaj ponekad jutra umeju da budu kišna i oblačna
preuzeto sa Tvorca grada.sa topika MOJ KOMADIĆ NEBA autora Emi Li
http://fontanasnova.blogspot.com/
