Tisina u oktobru
Neznost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koza, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo lezimo jedno pored drugog i dizemo dok se napolju smrkava.
Ta neznost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira sta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo.
Moji dodiri su vise bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego sto su bila pitanja koja su cekala odgovor.
Bilo je svejedno zasto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja vise ni sam nisam znao sta mislim o svemu tome sto se desilo i svemu sto se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Mozda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu nista znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek moze da bude ko god hoce.
Mozda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je nasoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako moze slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadrzava svojim pogledom dok hoda.
Mozda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica.
Da ne mozemo nikada unapred da znamo sta znaci i koliko.
Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogresnog čoveka, rastrgnuta slepom zeljom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.
Kristijan Grendal
Neznost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koza, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo lezimo jedno pored drugog i dizemo dok se napolju smrkava.
Ta neznost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira sta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo.
Moji dodiri su vise bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego sto su bila pitanja koja su cekala odgovor.
Bilo je svejedno zasto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja vise ni sam nisam znao sta mislim o svemu tome sto se desilo i svemu sto se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Mozda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu nista znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek moze da bude ko god hoce.
Mozda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je nasoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako moze slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadrzava svojim pogledom dok hoda.
Mozda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica.
Da ne mozemo nikada unapred da znamo sta znaci i koliko.
Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogresnog čoveka, rastrgnuta slepom zeljom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.
Kristijan Grendal
