Vetar je nosi poslednje što je ostalo od mog velikog oca. Fina prašina ljudskosti prolazila je kroz moje prste, odlazeći nepovratno u beskraj. Nije voleo sprovode. Ni puno ljudi. Poslednja želja je bila : “Nemojte me staviti u krevet večnosti!”.
Uvek je izbegavao gužve. Voleo je da radi sam. Bio je sa ljudima, jedino kada je morao. Tih. Povučen. Poneki osmeh na njegovom licu, kada bih nesmotreno upao u njegovu radnu sobu dok je radio na projektima, oslikavao je nežno srce velikog oca. Voleo je svoju porodicu. Mene I moju majku. Život mu je bio težak. Počeo je od ničega. Sve je stvorio sam. Nisčega.
Još pre godinu dana izgubili smo ono što smo oboje voleli. Njegova ljubav još od studentskih dana. Prva, prava I večna. Crna bolest je brzo napredovala. Sve je bilo gotovo za tri meseca.
Stožer je pukao, I njegov svet se polako raspadao.
Dela koje je ostavljao za sobom, bila su monumentalna. Predivne fasade, raskošna mesta za bitisanje ljudi. Osećaj spokoja I funkcjonalnosti sklopljenih u jedno. Lepota je u oku posmatrača, a mir u srcu doma. “Sine, sve je u prirodi. Ideje i rešenja. Nemoj bežati od nje. Već budi deo nje.”
Kako se grad širio, tako su I njegova dela bila rušena, da se obezbedi prostor za beton I staklo. Kopija kopije - kako je govorio. Hladno I gadno. Teško je podneo sve to. Sve što je gradio – gasilo se.
Zatekao sam ga u svojoj radnoj sobi. Svi projekti su bili otvoreni. Sedeo je u fotelji. U ruci je držao komad papira. Na moje reči nije odgovarao. Shvatio sam da više nije ovde. Uzeo sam papir iz njegove ruke I pročitao : Nalog za rušenje.
Jedino što je ostalo od njegovih dela, bila je naša porodična kuća. Setih se njegovoh reči: “Lepota je u oku posmatrača, a mir u srcu doma.“
Srušili su njegovo srce.
© 2010 Christian Forty
Ova priča je izmišljena. Svaka sličnost je slučajna.
Uvek je izbegavao gužve. Voleo je da radi sam. Bio je sa ljudima, jedino kada je morao. Tih. Povučen. Poneki osmeh na njegovom licu, kada bih nesmotreno upao u njegovu radnu sobu dok je radio na projektima, oslikavao je nežno srce velikog oca. Voleo je svoju porodicu. Mene I moju majku. Život mu je bio težak. Počeo je od ničega. Sve je stvorio sam. Nisčega.
Još pre godinu dana izgubili smo ono što smo oboje voleli. Njegova ljubav još od studentskih dana. Prva, prava I večna. Crna bolest je brzo napredovala. Sve je bilo gotovo za tri meseca.
Stožer je pukao, I njegov svet se polako raspadao.
Dela koje je ostavljao za sobom, bila su monumentalna. Predivne fasade, raskošna mesta za bitisanje ljudi. Osećaj spokoja I funkcjonalnosti sklopljenih u jedno. Lepota je u oku posmatrača, a mir u srcu doma. “Sine, sve je u prirodi. Ideje i rešenja. Nemoj bežati od nje. Već budi deo nje.”
Kako se grad širio, tako su I njegova dela bila rušena, da se obezbedi prostor za beton I staklo. Kopija kopije - kako je govorio. Hladno I gadno. Teško je podneo sve to. Sve što je gradio – gasilo se.
Zatekao sam ga u svojoj radnoj sobi. Svi projekti su bili otvoreni. Sedeo je u fotelji. U ruci je držao komad papira. Na moje reči nije odgovarao. Shvatio sam da više nije ovde. Uzeo sam papir iz njegove ruke I pročitao : Nalog za rušenje.
Jedino što je ostalo od njegovih dela, bila je naša porodična kuća. Setih se njegovoh reči: “Lepota je u oku posmatrača, a mir u srcu doma.“
Srušili su njegovo srce.
© 2010 Christian Forty
Ova priča je izmišljena. Svaka sličnost je slučajna.
