Rođen u patrijahalnoj porodici, od oca autokrate i majke koja ga rodila sa sedamnaest godina, Jovan je, na neki način, bio predodređen da radni vek provede u nekoj uniformi.
Najpre je želo da postane policajac, a potom vojnik, ali izbor svog zanimanja pravio je u vreme kada su sve vrednosti bile poremećene, i kada te službe nisu bile ono što su bile do tada. Urušena država i kolaps svih moralnih vrednosti potpuno su dezorjentisali mnoge mlade ljude, ali Jovan nije bio jedan od njih.
Odlučio je da će postati sveštenik.
Fakultet je završio uprkos neodobravanju oca, uz tihu podršku majke, bez pomoći države, i u vreme velike krize. Sve to ga nije sprečilo da postane dobar sveštenik. Dobio je parohiju daleko od svog rodnog grada.
Jednoga dana je čovek tupog pogleda došao da ga pozove na opelo. Četvorogodišnje dete je stradalo.
Sa Jovanom je pošao i Milan, novi sveštenik.
Jovan je čovek koji istinski veruje, a ljudi koji istinski veruju drukčije gledaju na smrt, ali prizor koji je ugledao bio je više nego žalostan.
Ispod inprovizovane nadstrešnice od najlona na klimavom stolu stajao je mali kovčeg okružen bledim licima i crninom. Gomila se razmakla iz tih žagor da bi propustila sveštenike. Pod njihovim nogama je šištala ugažena žuta zemlja. Sitna kiša je prestala da pada, siguran znak, po tumačenju prisutnih, da i Bog zna za taj trenutak.
Započeše molitvu.
Kroz stegnuto grlo je Jovan izgovarao davno naučene reči, pevajući o večnom životu i trenutku koji je samo prelazak iz ovozemaljskog u Nebeski život, o besmislu žalosnog ridanja, i potrebi da pevaju o slavi Bogu. Mnogi ga nisu čuli. Za njih su to bile nerazuljive reči koje čuju u takvim prilikama i koje ih samo na takve prilike sećaju.
Kad je mučan zvuk lopata i zemlje prestao, a lelek privremeno utišan, Milan upita Jovana:
"Šta ćemo?" Želeo je da zna šta da kaže kada čovek tupog pogleda i drhtavih ruku upita koliko duguje sveštenicima.
-Ništa-procedi Jovan.
-Kako ništa?-pobuni se Milan.
-Ništa. Vidiš kakva je situacija.
-Ali, sve su to oni platili...i ovu hranu, i ovo piće-pokazao je pokretom ruke na ljude koji su užurbano postavljali hranu po inprovizovanim stolovima- sve su to platili!
Bunio se, ne želeći da ode kući bez zarade,pešačio je dugo do groblja,želeo je naknadu, sećao se sveštenika u svom selu koji je prvo kupio "Juga", pa "Golfa", pa džip, zbog toga se i posvetio ovom pozivu,dosta mu je bilo besparice i večite krize, mučnih dana studiranja i večite oskudice...
Mučan osećaj zgrči Jovanu želudac.On oćuta na ovu primedbu.
Sve ovo mu je bilo tako poznato, mada je potiskivao to sećanje.
Tiho se oprosti od članova porodice, uze svoju torbu i krenu putem. Sećao se kako je,prilično davno, njegov brat koji je imao isto toliko godina koliko i taj dečak, sahranjen jednog sličnog dana.
"Zar taj čovek ne zna da ništa tako ne obezvredi sve naše reči, koliko to učine naša dela koja su u suprotnosti sa njima?"-razmišljao je ožalošćen i rezigniran.
O, Gospode....Gospode...-tiho prošaputa.
Pogled mu zamagliše suze.
Najpre je želo da postane policajac, a potom vojnik, ali izbor svog zanimanja pravio je u vreme kada su sve vrednosti bile poremećene, i kada te službe nisu bile ono što su bile do tada. Urušena država i kolaps svih moralnih vrednosti potpuno su dezorjentisali mnoge mlade ljude, ali Jovan nije bio jedan od njih.
Odlučio je da će postati sveštenik.
Fakultet je završio uprkos neodobravanju oca, uz tihu podršku majke, bez pomoći države, i u vreme velike krize. Sve to ga nije sprečilo da postane dobar sveštenik. Dobio je parohiju daleko od svog rodnog grada.
Jednoga dana je čovek tupog pogleda došao da ga pozove na opelo. Četvorogodišnje dete je stradalo.
Sa Jovanom je pošao i Milan, novi sveštenik.
Jovan je čovek koji istinski veruje, a ljudi koji istinski veruju drukčije gledaju na smrt, ali prizor koji je ugledao bio je više nego žalostan.
Ispod inprovizovane nadstrešnice od najlona na klimavom stolu stajao je mali kovčeg okružen bledim licima i crninom. Gomila se razmakla iz tih žagor da bi propustila sveštenike. Pod njihovim nogama je šištala ugažena žuta zemlja. Sitna kiša je prestala da pada, siguran znak, po tumačenju prisutnih, da i Bog zna za taj trenutak.
Započeše molitvu.
Kroz stegnuto grlo je Jovan izgovarao davno naučene reči, pevajući o večnom životu i trenutku koji je samo prelazak iz ovozemaljskog u Nebeski život, o besmislu žalosnog ridanja, i potrebi da pevaju o slavi Bogu. Mnogi ga nisu čuli. Za njih su to bile nerazuljive reči koje čuju u takvim prilikama i koje ih samo na takve prilike sećaju.
Kad je mučan zvuk lopata i zemlje prestao, a lelek privremeno utišan, Milan upita Jovana:
"Šta ćemo?" Želeo je da zna šta da kaže kada čovek tupog pogleda i drhtavih ruku upita koliko duguje sveštenicima.
-Ništa-procedi Jovan.
-Kako ništa?-pobuni se Milan.
-Ništa. Vidiš kakva je situacija.
-Ali, sve su to oni platili...i ovu hranu, i ovo piće-pokazao je pokretom ruke na ljude koji su užurbano postavljali hranu po inprovizovanim stolovima- sve su to platili!
Bunio se, ne želeći da ode kući bez zarade,pešačio je dugo do groblja,želeo je naknadu, sećao se sveštenika u svom selu koji je prvo kupio "Juga", pa "Golfa", pa džip, zbog toga se i posvetio ovom pozivu,dosta mu je bilo besparice i večite krize, mučnih dana studiranja i večite oskudice...
Mučan osećaj zgrči Jovanu želudac.On oćuta na ovu primedbu.
Sve ovo mu je bilo tako poznato, mada je potiskivao to sećanje.
Tiho se oprosti od članova porodice, uze svoju torbu i krenu putem. Sećao se kako je,prilično davno, njegov brat koji je imao isto toliko godina koliko i taj dečak, sahranjen jednog sličnog dana.
"Zar taj čovek ne zna da ništa tako ne obezvredi sve naše reči, koliko to učine naša dela koja su u suprotnosti sa njima?"-razmišljao je ožalošćen i rezigniran.
O, Gospode....Gospode...-tiho prošaputa.
Pogled mu zamagliše suze.
