Možeš me potražiti u šumi kraj potoka.
Skrivena sam u magli koja u praskozorja prekriva usnule obale.
Tada sam ono što jesam. Niko me ne vidi. Svako me može čuti. Niko me ne može naći.
Ja zapravo ne postojim. Možda bih htela da budem zrak svetlosti u tami, eho večnosti u prolaznom svetu. Nisam sumnjiva, ali sumnjam da će me neko otkriti.
Kada spokojni san savlada dete, čuvam njegovu mirnoću, jer duh praznine vazda vreba svoj plen. Moje je da ga obuzdam i pokažem mu njegovo pravo lice.
Ja nemam lice, ali imam izraz.
Ne mogu da se pokrenem, ali pokrećem druge.
U stvarnosti ne postojim, ali me prizivaju da bi stvarnost zavarali.
Ponekad, u pričama kraj tople peći, budim dremljive slušaoce zanesene lepotom izraza.
Nikad me niko nije video, ali me naslućuju.
Nikad me niko neće naći, ali me i dalje traže.
Sudbina mi je odredila samoću. Prihvatam je kao razumno dete neispunjene želje.
Većina ljudi misli da mi je ime Tuga. Ne opirem se jer gomila uvek greši. Moje ime ću saopštiti samo Tebi i onom ko uspe da se uspne na vrh grebena sa kojeg se vide more i pustinja.
Tragaoci plove, ili lutaju. Jedni se uljuljkuju znanjem. Drugima je znanje poljuljano. Za sve mene krive.
Čekam da se probude oni što znaju i oni što misle da ne znaju, a znaju.
Tamo gde se more i pustinja spajaju prepoznaćeš večnu obalu. Ja sam tanka lelujava linija koja se stalno pomera.
Sada je trenutak da Ti otkrijem svoje ime.
Ali pre toga, još samo ovo da Ti kažem: “Ja sam ona što nestaje i postaje”.
Zovu me Mašta.
/preuzeto sa interneta/
Skrivena sam u magli koja u praskozorja prekriva usnule obale.
Tada sam ono što jesam. Niko me ne vidi. Svako me može čuti. Niko me ne može naći.
Ja zapravo ne postojim. Možda bih htela da budem zrak svetlosti u tami, eho večnosti u prolaznom svetu. Nisam sumnjiva, ali sumnjam da će me neko otkriti.
Kada spokojni san savlada dete, čuvam njegovu mirnoću, jer duh praznine vazda vreba svoj plen. Moje je da ga obuzdam i pokažem mu njegovo pravo lice.
Ja nemam lice, ali imam izraz.
Ne mogu da se pokrenem, ali pokrećem druge.
U stvarnosti ne postojim, ali me prizivaju da bi stvarnost zavarali.
Ponekad, u pričama kraj tople peći, budim dremljive slušaoce zanesene lepotom izraza.
Nikad me niko nije video, ali me naslućuju.
Nikad me niko neće naći, ali me i dalje traže.
Sudbina mi je odredila samoću. Prihvatam je kao razumno dete neispunjene želje.
Većina ljudi misli da mi je ime Tuga. Ne opirem se jer gomila uvek greši. Moje ime ću saopštiti samo Tebi i onom ko uspe da se uspne na vrh grebena sa kojeg se vide more i pustinja.
Tragaoci plove, ili lutaju. Jedni se uljuljkuju znanjem. Drugima je znanje poljuljano. Za sve mene krive.
Čekam da se probude oni što znaju i oni što misle da ne znaju, a znaju.
Tamo gde se more i pustinja spajaju prepoznaćeš večnu obalu. Ja sam tanka lelujava linija koja se stalno pomera.
Sada je trenutak da Ti otkrijem svoje ime.
Ali pre toga, još samo ovo da Ti kažem: “Ja sam ona što nestaje i postaje”.
Zovu me Mašta.
/preuzeto sa interneta/