Reče mi prije nekoliko sedmica jedan moj prijatelj, Englez, dok smo sjedili u bašti Hotela Bosne i posmatrali banjolučke prirodne ljepote, da mi Srbi, zapravo, ne bismo imali nikakvih problema da smo svi (ili makar znatno većinski) lijepi kao jedan par koji je upravo bio prolazio tad ulicom. Ja se već bio spremio da reagujem na njegovu bezobraznu seksističko-nacionalističku provokaciju, ali se potom malo zamislih. A čim se zamislim, izostaju mi reakcije.
Neka priča ko šta hoće, ljepota je ljudima nevjerovatno važna. Uopšte sad ne želim da pišem o onim silnim milijardama koje odlaze u kozmetičku industriju, estetsku hirurgiju, promotivne džinglove koji veličaju Lijepo. Pričamo o onoj iskonskoj potrebi čovjeka za estetskim doživljajem. O potrebi koja je tik uz one elementarne fiziološke potrebe, a kod nekih i ispred ovih. Pričamo i o strahovima, kompleksima, nadama, snovima. Pričamo, na izvjestan način, o strasti. A strast je nevjerovatan motivator
Pa se onda zapitam: sestre Srpkinje i braćo Srbi, a šta smo to mi?
Neka priča ko šta hoće, ljepota je ljudima nevjerovatno važna. Uopšte sad ne želim da pišem o onim silnim milijardama koje odlaze u kozmetičku industriju, estetsku hirurgiju, promotivne džinglove koji veličaju Lijepo. Pričamo o onoj iskonskoj potrebi čovjeka za estetskim doživljajem. O potrebi koja je tik uz one elementarne fiziološke potrebe, a kod nekih i ispred ovih. Pričamo i o strahovima, kompleksima, nadama, snovima. Pričamo, na izvjestan način, o strasti. A strast je nevjerovatan motivator
Pa se onda zapitam: sestre Srpkinje i braćo Srbi, a šta smo to mi?
