"TOCIONICA DUSA"
U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj,postoji krcma pod nazivom " Tocionica dusa".
Ljudi tu uglavnom,greskom svrate,nanese ih put dok izgubljeni lutaju trazeci srodnu dusu.
Lakomisleni kakvi jesu,naziv krcme shvate kao markentiski potez i cak im se takva i dopadne.
Povrsni kakvi jesu,u svojoj izgubljenosti ne razmisljaju o tome gde ih je to put naneo.
Zeljni odmora i osvezenja,teskim korakom razocarenja ulaze u krcmu i narucuju hladnu casu najboljeg vina.
Nekad,promrzli,najbolje kuvano vino cije poreklo vide u bujnoj konobarici,koja im osmehom uvek pozeli dobrodoslicu.
Zaboravljaju da je vino pice bogova i zedno ga iskape u jednom gutljaju,dolivajuci u sebe dusu nepoznatog porekla.
Samo za trenutak uspeju da osete oporost ili slatkocu,pre nego osete plimu topline koja im se razlije telom.
Vec sledeceg trenutka,kao probudjeni iz dubokog sna, okrenu se oko sebe da osmotre enterijer nepoznatog mesta.
Postaju nesvesni sena koje im se smenjuju na licu,razlivajuci se u osmeh ili pretvarajuci se u suzu.
Previse su bili opsednuti potragom i nisu slusali upozorenje krcmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju.
Odmahivali su rukom i dopustali njoj da napravi izbor umesto njih.
Mudra je to krcmarica bila.
Nagledala se ona slucajnih prolaznika i izgubljenih pogleda,lica sa zarobljenim dusama koje su kruzile oko tamnih zenica,usahlih i mrkih,skupljenih u tanani krug ludila koje je isijavalo svojim mocnim sjajem.
Tek ponekome od njih bi pomirljivi sjaj ukrasio zute pege pravilno rasporedjene oko pomracenog meseca u centru oka.
Po sopstvenoj intuiciji,darivala je duse onako kako je mislila da prolaznici zasluzuju.
Utakala je dugo cuvane duse u ocajnike koji se nisu osecali ocajnima,u napacene koji su bili ophrvani ravnodusnostima,u nesrecne koji su premoreni potragama dozvoljavali telu da klone.
Utakala ih je iz kaca od orahovine,od cije su se srzi pravili i stolovi u njenoj krcmi.
Delila je samopouzdanje bez konsultacija,svojim cistim srcem i iskusnim okom.
Svi oni koji su bili njeni gosti,po izlasku iz krcme dobijali su novi lik,obojen sjajem nadanja i novom snagom za potragom..ovoga puta ne beznadeznom i ne bez ikakvog smera.
Ali,samo retkim posetiocima je vadila iz najstarijih buradi od orshovine,one najvrednije,dugo godina dobro cuvane duse.
To su bile one duse koje u nekim davnim nemocima molise da ih svojim bosim tabanima izgnjeci i skladira..da docekaju trenutak kada ce preko cula ukusa,skliznuti u necije telo i spojiti se sa svojim caurama iz kojih bejahu proterane nekada davno,od zlih sujeta sto zivese u neadekvatnoj,dvojnoj licnosti,nesto sto bese inkompatibilna slika "alter ega".
Naisao je tako jednog dana,covek praznog pogleda, ugasenih ociju i pobelelih usana.
Prisla mu je vedra krcmarica i zapitala ga cime moze da ga usluzi.
Lagano je podigao pogled,i zagledao joj se u usne, iskreno pozelevsi da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tecnost.
Nasmesio se i odgovorio joj da bi vrlo rado popio gutljaj njene duse,jer pogled joj bese tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu.
I tada je u njima video starca kojeg su i nada i snaga napustili.
Nasmesila se zbunjeno,ni malo iznenadjena narudzbinom,sa nekom cudnom tugom koja je samo u trenutku preletela preko beline njenog lica.
Razmisljala je sta joj je ciniti..
Svoju je dusu imala samo za jos par casa,jer delila ju je svim neznancima za koje bi pozelela da su njena srodna dusa..
Ako udeli jos malo njene duse koje joj je preostalo,onda ce ostati bez nje,postace bezdusnica.
Onda nikada nece moci da doceka dan kada ce u krcmu usetati njena srodna dusa,koju bi svojom zeljom napojila i sa sobom sjedinila.
Dusa koja bi pozelela da je pije nektar njene duse do kraja zivota i da nikada zedj vise ne oseti.
Covek je samo odmahnuo rukom rekavsi da ne obraca paznju na njega i donese mu sta god ona pozeli,sta god ce mu moze utoliti zedj i makar prividno odgana umor.
Otisla je iza paravana i bez ikakvog oklevanja podmetnula casu ispod bureta svoje duse.
Napunila ju je do vrha i odnela coveku praznog pogleda.
Pio je polako,uzivajuci u svakoj kapi cudnog nektara,nemajuci pojma o tome da utace u sebe delove jedne ciste duse protkane velikom emotivnom snagom..
Cudio se zedji koja ga nije terala,kako to obicno biva, da iskapi tecnost u jednom gutljaju i da nastavi dalje svoj put.
Sa svakom kapljicom carobne tecnosti osecao je novu snagu kako se radja u njegovim misicima,osecao je cudne pokrete lica kojima su usne upravljale,osecao se cudesno dobro nakon toliko dugo vremena,da je prosto na to osecanje i zaboravio,osecao sa kao da se nalazi u svom domu.
Pozvao je krcmaricu da je priupita kakvo mu je to vino bozanskog ukusa donela,ali prema njemu je isla nepoznata,divna,graciozna zena koja mu se nekim cudom,kao da se poznaju,smesila.
Upijao je pogledom osmehe koji su pri svakom njenom koraku bivali lepsi i stavljao ih je kao melem na napacenu,izrabljenu svoju dusu.
Sto mu je bila blize,on se to srecnijim osecao,a u isto vreme nejasno raznezen od pomisli koja mu je tog trenutka prosla kroz glavu..ko bi mu,kojim cudom,spustila dlan na obraz,na njemu bi do kraja zivota mogao da ostane.
Ona je gledala coveka koji je dozivao,i ucinio joj se poznat,ali je bila sigurna da nikako nije to mogao biti onaj isti covek praznog pogleda.
Prilazila mu je polako,nezadrzivo se smeskajuci i osecajuci kako joj se kukovi ritmicno njisu u ritmu tajnovitog plesa,samo za njegove iznenada ozivele oci, iz kojih je isijavao zvezdani sjaj.
Sto mu je bila bliza,cudnije se osecala.
Tabani su joj brideli,dlanovi su joj bili vreli,a srce joj ludacki lupalo u nekom novom ritmu,prebrzom za njen sistem krvotoka.
Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz isiban vetrom,ali ne i naruzen njime,iznenadio je,ali je nije i uplasio.
Prisla je bez reci i prepustila se svojoj nepogresivom osecaju,tuzno ocekujuci da ce neznanac tog trenutka samo potraziti racun i otici.
A onda,kada je dosla sasvim blizu,dlan joj nekontrolisano krenuo ka obrazu ovog coveka i ona oseti toplinu spoja savrsenog sklada tog dodira.
"Draga zeno,ne pitam sta kosta,samo zelim da to sto sam popio dobijem jos..tacnije,zeleo bih da otkupim sve zalihe koje imate.."-rekao joj je,gledajuci je pravo u oci.
"Dragi covece,dusa se ne kupuje..kako da to niste shvatili kada ste dosli ovamo?"-uzvratila mu je ona,gledajuci ga pravo u oci.
Na te reci,on se trgnu,okrete se oko sebe,i po prvi put nije shvatao da ne zna gde je,niti koliko daleko je otisao od kuce.
Ali cudan osecaj da je na pravom mestu,nije ga napustao.
Snazna privlacnost prema zeni,krcmarici nepoznate krcme,zeni sa najbistrijim pogledom koji je ikada video,promenio mu je dusu..cini se,za samo par trenutaka,Zemlja se zavrtela oko svoje ose u suprotnom smeru.
"Mozda,dragi covece..ako ikada ponovo svratite ovamo,dobicete jos koju kap duse koja vas je promenila.
Sada putujte,vec je kasno,uhvatice vas mrak.."-dodala je ona,visevsi da je on zanemeo,posmatrajuci je.
"U mraku cu nastaviti da zivim,ako me vi odavde oterate,jer svetlost u vasim ocima je jedino sto moju mracnu dusu osvetljuje.
Ostacu ovde dokle god me vi zelite.."-rece covek predavsi sopstvenu sudbinu u njene ruke.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Kad veceras krenete u paralelnu stvarmost,svratite u krcmu koja se zove "Tocionica duse".
Ne plasite se da je necete pronaci..ona je na samom ulazu,kad krocite u zemlju snova.
Udjite unutra i prepustite izbor onoga sto zelite,nekom ko vas tamo ocekuje..
Nekom ko najbolje zna sta vam nedostaje i koja vrsta pica bi vasoj dusi najbolje prijala..
Srescemo se,mozda,tamo..i kucnuti casama.
Laku noc,mali veliki moji..
U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj,postoji krcma pod nazivom " Tocionica dusa".
Ljudi tu uglavnom,greskom svrate,nanese ih put dok izgubljeni lutaju trazeci srodnu dusu.
Lakomisleni kakvi jesu,naziv krcme shvate kao markentiski potez i cak im se takva i dopadne.
Povrsni kakvi jesu,u svojoj izgubljenosti ne razmisljaju o tome gde ih je to put naneo.
Zeljni odmora i osvezenja,teskim korakom razocarenja ulaze u krcmu i narucuju hladnu casu najboljeg vina.
Nekad,promrzli,najbolje kuvano vino cije poreklo vide u bujnoj konobarici,koja im osmehom uvek pozeli dobrodoslicu.
Zaboravljaju da je vino pice bogova i zedno ga iskape u jednom gutljaju,dolivajuci u sebe dusu nepoznatog porekla.
Samo za trenutak uspeju da osete oporost ili slatkocu,pre nego osete plimu topline koja im se razlije telom.
Vec sledeceg trenutka,kao probudjeni iz dubokog sna, okrenu se oko sebe da osmotre enterijer nepoznatog mesta.
Postaju nesvesni sena koje im se smenjuju na licu,razlivajuci se u osmeh ili pretvarajuci se u suzu.
Previse su bili opsednuti potragom i nisu slusali upozorenje krcmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju.
Odmahivali su rukom i dopustali njoj da napravi izbor umesto njih.
Mudra je to krcmarica bila.
Nagledala se ona slucajnih prolaznika i izgubljenih pogleda,lica sa zarobljenim dusama koje su kruzile oko tamnih zenica,usahlih i mrkih,skupljenih u tanani krug ludila koje je isijavalo svojim mocnim sjajem.
Tek ponekome od njih bi pomirljivi sjaj ukrasio zute pege pravilno rasporedjene oko pomracenog meseca u centru oka.
Po sopstvenoj intuiciji,darivala je duse onako kako je mislila da prolaznici zasluzuju.
Utakala je dugo cuvane duse u ocajnike koji se nisu osecali ocajnima,u napacene koji su bili ophrvani ravnodusnostima,u nesrecne koji su premoreni potragama dozvoljavali telu da klone.
Utakala ih je iz kaca od orahovine,od cije su se srzi pravili i stolovi u njenoj krcmi.
Delila je samopouzdanje bez konsultacija,svojim cistim srcem i iskusnim okom.
Svi oni koji su bili njeni gosti,po izlasku iz krcme dobijali su novi lik,obojen sjajem nadanja i novom snagom za potragom..ovoga puta ne beznadeznom i ne bez ikakvog smera.
Ali,samo retkim posetiocima je vadila iz najstarijih buradi od orshovine,one najvrednije,dugo godina dobro cuvane duse.
To su bile one duse koje u nekim davnim nemocima molise da ih svojim bosim tabanima izgnjeci i skladira..da docekaju trenutak kada ce preko cula ukusa,skliznuti u necije telo i spojiti se sa svojim caurama iz kojih bejahu proterane nekada davno,od zlih sujeta sto zivese u neadekvatnoj,dvojnoj licnosti,nesto sto bese inkompatibilna slika "alter ega".
Naisao je tako jednog dana,covek praznog pogleda, ugasenih ociju i pobelelih usana.
Prisla mu je vedra krcmarica i zapitala ga cime moze da ga usluzi.
Lagano je podigao pogled,i zagledao joj se u usne, iskreno pozelevsi da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tecnost.
Nasmesio se i odgovorio joj da bi vrlo rado popio gutljaj njene duse,jer pogled joj bese tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu.
I tada je u njima video starca kojeg su i nada i snaga napustili.
Nasmesila se zbunjeno,ni malo iznenadjena narudzbinom,sa nekom cudnom tugom koja je samo u trenutku preletela preko beline njenog lica.
Razmisljala je sta joj je ciniti..
Svoju je dusu imala samo za jos par casa,jer delila ju je svim neznancima za koje bi pozelela da su njena srodna dusa..
Ako udeli jos malo njene duse koje joj je preostalo,onda ce ostati bez nje,postace bezdusnica.
Onda nikada nece moci da doceka dan kada ce u krcmu usetati njena srodna dusa,koju bi svojom zeljom napojila i sa sobom sjedinila.
Dusa koja bi pozelela da je pije nektar njene duse do kraja zivota i da nikada zedj vise ne oseti.
Covek je samo odmahnuo rukom rekavsi da ne obraca paznju na njega i donese mu sta god ona pozeli,sta god ce mu moze utoliti zedj i makar prividno odgana umor.
Otisla je iza paravana i bez ikakvog oklevanja podmetnula casu ispod bureta svoje duse.
Napunila ju je do vrha i odnela coveku praznog pogleda.
Pio je polako,uzivajuci u svakoj kapi cudnog nektara,nemajuci pojma o tome da utace u sebe delove jedne ciste duse protkane velikom emotivnom snagom..
Cudio se zedji koja ga nije terala,kako to obicno biva, da iskapi tecnost u jednom gutljaju i da nastavi dalje svoj put.
Sa svakom kapljicom carobne tecnosti osecao je novu snagu kako se radja u njegovim misicima,osecao je cudne pokrete lica kojima su usne upravljale,osecao se cudesno dobro nakon toliko dugo vremena,da je prosto na to osecanje i zaboravio,osecao sa kao da se nalazi u svom domu.
Pozvao je krcmaricu da je priupita kakvo mu je to vino bozanskog ukusa donela,ali prema njemu je isla nepoznata,divna,graciozna zena koja mu se nekim cudom,kao da se poznaju,smesila.
Upijao je pogledom osmehe koji su pri svakom njenom koraku bivali lepsi i stavljao ih je kao melem na napacenu,izrabljenu svoju dusu.
Sto mu je bila blize,on se to srecnijim osecao,a u isto vreme nejasno raznezen od pomisli koja mu je tog trenutka prosla kroz glavu..ko bi mu,kojim cudom,spustila dlan na obraz,na njemu bi do kraja zivota mogao da ostane.
Ona je gledala coveka koji je dozivao,i ucinio joj se poznat,ali je bila sigurna da nikako nije to mogao biti onaj isti covek praznog pogleda.
Prilazila mu je polako,nezadrzivo se smeskajuci i osecajuci kako joj se kukovi ritmicno njisu u ritmu tajnovitog plesa,samo za njegove iznenada ozivele oci, iz kojih je isijavao zvezdani sjaj.
Sto mu je bila bliza,cudnije se osecala.
Tabani su joj brideli,dlanovi su joj bili vreli,a srce joj ludacki lupalo u nekom novom ritmu,prebrzom za njen sistem krvotoka.
Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz isiban vetrom,ali ne i naruzen njime,iznenadio je,ali je nije i uplasio.
Prisla je bez reci i prepustila se svojoj nepogresivom osecaju,tuzno ocekujuci da ce neznanac tog trenutka samo potraziti racun i otici.
A onda,kada je dosla sasvim blizu,dlan joj nekontrolisano krenuo ka obrazu ovog coveka i ona oseti toplinu spoja savrsenog sklada tog dodira.
"Draga zeno,ne pitam sta kosta,samo zelim da to sto sam popio dobijem jos..tacnije,zeleo bih da otkupim sve zalihe koje imate.."-rekao joj je,gledajuci je pravo u oci.
"Dragi covece,dusa se ne kupuje..kako da to niste shvatili kada ste dosli ovamo?"-uzvratila mu je ona,gledajuci ga pravo u oci.
Na te reci,on se trgnu,okrete se oko sebe,i po prvi put nije shvatao da ne zna gde je,niti koliko daleko je otisao od kuce.
Ali cudan osecaj da je na pravom mestu,nije ga napustao.
Snazna privlacnost prema zeni,krcmarici nepoznate krcme,zeni sa najbistrijim pogledom koji je ikada video,promenio mu je dusu..cini se,za samo par trenutaka,Zemlja se zavrtela oko svoje ose u suprotnom smeru.
"Mozda,dragi covece..ako ikada ponovo svratite ovamo,dobicete jos koju kap duse koja vas je promenila.
Sada putujte,vec je kasno,uhvatice vas mrak.."-dodala je ona,visevsi da je on zanemeo,posmatrajuci je.
"U mraku cu nastaviti da zivim,ako me vi odavde oterate,jer svetlost u vasim ocima je jedino sto moju mracnu dusu osvetljuje.
Ostacu ovde dokle god me vi zelite.."-rece covek predavsi sopstvenu sudbinu u njene ruke.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Kad veceras krenete u paralelnu stvarmost,svratite u krcmu koja se zove "Tocionica duse".
Ne plasite se da je necete pronaci..ona je na samom ulazu,kad krocite u zemlju snova.
Udjite unutra i prepustite izbor onoga sto zelite,nekom ko vas tamo ocekuje..
Nekom ko najbolje zna sta vam nedostaje i koja vrsta pica bi vasoj dusi najbolje prijala..
Srescemo se,mozda,tamo..i kucnuti casama.
Laku noc,mali veliki moji..
