Марксизам и Француска револуција

travel-france-pic-liberte.jpg
karl-marx.jpg


Од појаве марксизма до данас, траје полемика о подударностима измећу Француске револуције и доктрине Карла Маркса. На њих је, у више махова, први указао сам Маркс. О томе постоје читаве студије.60 Овде ће бити довољно поменути извод из Марксовог чланка „Морализаторска критика и критички морал", објављеног 1847. у „Немачким бриселским новинама": „Социјализам или комунизам није никао у Немачкој него у Енглеској, Француској и Северној Америци. Прва појава једне стварно агилне комунистичке партије се налази у крилу буржујске револуције, у тренутку када је уставна монархија била одбачена. Најдоследнији републиканци, 'Левеллеpc'- и у Енглеској, Бабеф (Babeuf) и Буонароти (Buonarrotti) и др. у Француској су први прокламовали 'социјална питања'.61
Данас те везе нико не спори, али стручњаци су се временом упитали да ли је Маркс тачно оценио Француску револуцију и у којој мери је та револуција заиста утицала на марксизам. Прво питање је превасходно економско, док је друго више идеолошког и политичког карактера. Недавно је енглески историчар Алфред Кобен (Alfred Cobban) покушао да оствари синтезу између Марксовог објашњења Француске револуције и његових противника. Маркс је био убеђен да је историјска улога буржоазије у Француској револуцији била позитивна: она је срушила феудализам и устоличила капитализам, као што ћe сутра пролетаријат њу оборити и остварити комунизам. Дакле, иако буржоаска, Француска револуција обележава једну етапу у прогресу човечанства. Француски буржуји су праслика пролетаријата: они су изазвали револуцију, зато што су били одбачени из друштвене заједнице, као што се пролетери осећају одбаченим и отуђеним у капиталистичком друштву. Отуда паралелизам у њиховим захтевима: „Опште ревандикације француске буржоазије пре 1789. биле су састављене са истом прецизношћу, mutatis mutandis, као што су, у наше дане, у свима земљама где влада капиталистички начин производње, прве непосредне ревандикације пролетаријата".62
Кобен (Cobban) нам открива да су Марксови, па и наши, појмови о феудализму, аристократији, буржујима и санкилотима сувише уопштени и упрошћени - често више политички него економски - док су у ствари били много сложенији и релативнији него што се мисли. Феудализам је у свакој покрајини имао посебан вид, као што је и социјални положај аристократа био променљив, тако да су у неким случајевима били ближи буржујима неко племству. Француска буржоазија није била хомогена класа и не може се у целини поистоветити са социолошким појмом средње класе". „Санкилоти" нису били некакав „лумпенпролетаријат" него, углавном, ситни трговци и дућанџије, занатлије и њихове калфе. Сељачка буна од 1789. била је првенствено уперена против буржоазије, устанак села против града. Ако може бити говора о „класи" која је извукла корист од револуције, она обухвата имућније сељаштво и градску ситну буржоазију -„средњу класу". У већини, то су били земљепоседници, а не индустријалци. Њихова победа је проузроковала застој француске трговине и индустрије које ни 1815. године неће достићи ниво од 1789. Кобен закључује да Француска револуција није допринела напретку капитализма, већ да је у току четврт века укочила његов развој у Француској. А све то је у суштој супротности са марксистичком интерпретацијом Француске револуције. Маркс и Енгелс нису никада имали симпатије за сељаштво. Они и у „Комунистичком манифесту" хвале „буржоазију која је село потчинила власти града" и тако „спасла један велики део становништва од заглупљивања својственог сеоском животу". Исто тако, Маркс и Енгелс у „Манифесту" осуђују „нижу средњу класу, ситне произвођаче, дућанџије, занатлије, сељаке",63 то јест „све оне који се боре против буржоазије да би спасли сопствени опстанак као део средње класе. Они дакле нису револуционари него конзервативци. И горе од тога, они су реакционари, јер покушавају да окрену уназад точак историје".
Као што се види, Кобен не признаје ни буржоаски ни пролетерски карактер Француске револуције, али баш због тога се пита како су „санкилоти" могли толико да фасцинирају данашње комунистичке историчаре. На крају, њему се чини да је нашао одговор кодједног енглеског историчара Бољшевичке револуције64 који подвлачи да савремена комунистичка теорија није марксизам него марксизам-лењинизам, да је Француска од 1789. слична Русији од 1917, да је Лењину било главно од француских револуционара сазнати како да се дочепа власти итд. Почев од тих елукубрација, Кобен престаје да буде поуздан вођ. Сасвим је тачно да комунистички и левичарски писци неуморно подвлаче сродност између јакобинизма и бољшевизма. У том погледу, био је најречитији француски историчар Албер Матијез (Albert Маthiez) у своме чланку „Бољшевизам и јакобинизам" написаном 1920.65 године где наводи Лењина: „Ако се мери по лествици западних револуција, ми смо сада приближно на нивоу који је био достигнут 1793. и 1870." (Лењинов говор од 28. маја 1918). После поређења Лењина са Робеспјером, Матијез завршава: „Историја се никад тачно не понавља. Али сличности које је наша анализа истакла између две велике кризе, од 1793. и 1917., нису ни површне ни случајне. Руски револуционари намерно и свесно подражавају француске револуционаре. Они су надахнути истим духом".66 Матијеово мишљење деле и многи аутори супротне тенденције, као де Вилије (de Villiers) који Лењину признаје право да се назове „Робеспјеровим унуком", а Француску револуцију жигоше као „матрицу тоталитаризама у XX веку".67 Али све то не доказује да Маркс није био бар исто толико везан за Француску револуцију, ако не и више.
Кад је у питању Маркс и марксизам, не сме се заборавити да на њега нису утицали само вођи Француске револуције и њихова политичка остварења него и револуционарни идеолози као Бабеф (Babeuf), Буонароти (Buonarrotti) и Силвен Марешал (Sylvain Marechal) који нису успели да своје идеје спроведу у дело, не изузимајући ни друге идеологе комунизма, као Мабли (Mably) и Морели (Morelly). Маркс и Енгелс сматрају „Манифест једнаких" („Manifeste des Egaux") Силвена Марешала претечом њиховог „Комунистичког манифеста".68 А код Бабефа су још могли наћи пројект колективне производње, расподеле и потрошње, идеју национализације и планификације целокупне привреде, коју Држава треба да узме у своје руке. У своме делу „Социјализам", Лихтенберже (Lichtenberger) тврди да је Бабефово „Царство" („Cite") било „прво колективистичко Царство".69 Али не треба заборавити ни то да је Револуција осудила Бабефа (Babeuf) и друге због њихове завере и да су они у том циљу били створили једну разгранату револуционарну организацију, на челу са устаничким Комитетом. Комитет јасно наговештава револуционарне групе XIX и XX века, за које ће обрада доктрине бити исто толико важна колико и сам државни удар".70 У случају преузимања власти, Бабеф и Буонароти су за политичке противнике чак предвиђали робију која необично подсећа на концентрационе логоре: „Острва...претворена у место за преваспитавање, где ће бити упућени на присилне радове појединци затворени после прогласа Французима. Та острва ће бити неприступачна: њихова администрација ће бити непосредно потчињена влади".71 Циљ је био, наставља Талмон, да затвореници буду „ужаснути и поколебани".72 Бабувисти су вероватно били надахнути примером који су већ имали пред очима, управо судбином коју је француско свештенство доживело за време Револуције. Очигледно је да су се Маркс и Лењин напајали на истим изворима, само што први није никада дошао на власт, а други јесте. То је главна, ако не и једина разлика између марксизма и марксизма-лењинизма. Франсоаз Леви (Francoise Levy) заснива читаву своју монографију о Марксу на тврђењу да је оснивач модерног комунизма своје „историјске законе" подешавао према Француској револуцији, да је револуције XIX века анализирао на основу одговарајућих етапа Француске револуције и да је о будућности самог пролетаријата судио по своји идејама о буржоазији


( Одломак из Марковићевог " Истина о француској револуцији " )
 

Back
Top