Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић

Oceni ovaj blog


Убиство краља изазива најтеже последице јер се таквим злочином стварно или симболично затире највише осведочење присутности божанског елемента у човеку. Дакле, у питању је уморство не само једног људског бића већ и ''небеских'' начела које оно симболише, по формули самопредстављања Фридриха II: ''Ја Фридрих II, у служби краља Пруске.'' Историјско искуство нам сведочи да краљеубиствима скоро редовно услеђују ужасне несреће. Тако је убиство невиног краља Луја XVI означило почетак најстрашнијег периода у историји човечанства, обележеног светским ратовима и масовним гробницама, конц-логорима и геноцидима, свевлашћем демоније материјалне похлепе и тоталитарних система животињског материјализма, планетарним ланцем еколошких катастрофа и незадрживим ширењем технолошких пустиња нихилизма, светским размерама уништења вредности разноврсних култура и такође светским размерама изрођавања човека посредством наметања ''интернационалних'', под-људских, модела живота...

То је биланс историјског ''прогреса'', званично отвореног Француском револуцијом, односно преузимањем власти од стране ''трећег сталежа''. Као да је сечиво гиљотине, заривши се у демократску основу краљеубиства, ослободило неслућене снаге зла и смрти. Имамо већ предовољно историјског искуства – дугог две стотине година – да спознамо прави, пророчки смисао чувених речи Луја XVI: ''После мене – потоп!'' Мора се признати вештина масонских ''просветитеља'' који су успели, пред засењеном простотом, прикрити и преиначити смисао те краљевске опоруке, приказујући је, у школама одговарајућег ''усмерењаштва'', као доказ краљевске саможивости. Уствари, била је то велика и основна опомена: свргавање краља и начела које он отелотворује – руши све бране и омогућује потоп врлина и вредности.

И пред очима краљеубица уме да засија чудо присутности божанског елемента у жртви. Једно такво чудо се појавило и у Ипатијевском дому, у Јекатеринбургу, у ноћи седамнаестог јула 1918. године, када су непријатељи хришћанске, царске Русије и руског народа мучки убили Николаја II Романова, царску породицу, децу па чак и верне псе. Како обелодањује, данас, истраживач Гелије Рјабов, у студији под насловом Приморани смо да вас стрељамо, на основу прикупљених сведочења убица, премда су искусни џелати циљали право у срца жртава и премда је паљба трајала три минута – децу су потом бајонетима морали докрајчивати јер су показивала знаке живота. И даље: ''Било је још чудније да су се револверски меци одбијали од нечега и попут града скакутали по соби. Када су покушали да једну од преживелих девојчица пробуразе бајонетом – бајонет није успевао да пробије телашце. Због свега тога процедура је узела двадесет минута.'' Чуда су се појавила и на месту укопа: ''Када су почели да скидају једну од девојчица, видели су тело изрешетано на бројним местима а из рупа од метака сијали су се дијаманти. Онима који су ту били засијале су очи од похлепе. Командант је одмах распустио групу...'' И сам Рјабов уочио је чудо откривши скелете царске породице са лобањама у којима су савршено сачувани мозгови.

Рјабову припада слава и што је потпуно демолирао званично, бољшевичко оправдање злочина. Наводно, ''бели'' су напали Јекатеринбург па бољшевици нису имали времена за повлачење Романових на безбедно место те су одлучили да их ликвидирају, како би непријатељу одузели ''заставу контрареволуције''. Истина је да су ''бели'' напали Јекатеринбург тек осам дана касније, што ће рећи да су ''црвени'' имали довољно времена за повлачење Романових. Зашто су их убили? То мучи и Рјабова, на крају истраживања: ''Три дана која ми преостају до одласка у Москву лутам око рушевина Ипатијевског дома. Тамне мисли ме муче и обузима ме осећање револта. Зашто? Зашто су то учинили?''

''Револуционарни'' одговор пружа Лав Троцки алијас Бронштајн у свом Дневнику из изгнанства, из 1935: ''Одлука није била само опортуна већ и нужна. Бруталност тог преког суда показала је читавом свету да смо спремни на борбу без милости, не гледајући ником у лице. Егзекуција Романових се наметнула не само да би уплашила, ужаснула и паралисала противнике већ и да би протресла наше, да би им показала да се натраг не враћамо, да смо се отворили или за потпуну победу или за потпуну пропаст. У интелектуалним круговима партије можда је било незадовољства и врћења главом. Али масе радника и војника нису имале ни тренутка сумње. Не би разумеле, нити прихватиле другу одлуку''.

Никад нико није горе увредио раднике и војнике од самозваног ''вође'' пролетаријата, заправо агента великих лихвара, попут Шифа, Варбурга или Гинзбурга, који су финансирали Октобарску револуцију ради уништења хришћанске царевине и геноцида руског народа. Лаж Троцког јасно разобличује чињеница да није било могуће наћи Руса вољног да изврши цареубиство те су га починили странци , интелектуални фанатици и физички најамници. По зидовима Ипатијевског дома најамници су оставили порнографске цртеже а фанатици езотеријске знаке, сатанске симболе и један стих Хајнеа: ''Те ноћи је Балтазар од својих поданика био убијен.''

(Узгред речено, неколико деценија касније, у Београду, у кафани ''Руски цар'', један потомак ''белих'' Руса, по имену Леонид Шејка, основао је дружбу уметника ''Балтазар'', из које се развила ''Медијала'', један од најспектакуларнијих покрета отпора модерној култури те цивилизацији, у знаку идеала обнове ''краљевског'' пута целовитости европског човека).




Излишно је предочавати безмерну трагедију која је уследила погубљењу Романових и која још увек траје. Упутно је предочити узрочну везу између краљеубиства и трагедије српског народа јер она још увек није уочена. Довољно је педагошки поглед ограничити на сцену XX века, који почиње у знаку убиства краља Александра Обреновића. Као да је тада провиђење хтело показати људима безгранични апсурд тог чина – оно је на једном месту спојило крајње смешне побуде зликоваца и крајње свиреп начин убиства, који је с правом нашао одговарајуће место у аналима Крафт-Ебингове Сексуалне психо-патологије. И није случајно већ закономерно да су убице краљевског пара, припадници тајне организације ''Црна рука'' – иначе превасходно чланови масонске интернационале, попут Танкосића и Цигановића, или њени несвесни медијуми, попут Аписа – десетак година касније организовали атентат на престолонаследника Фердинанда Хабсбуршког у Сарајеву, створивши злоделом формални повод за Први светски рат, у коме је недужна Србија изгубила више од половине најбољег мушког становништва.

Претпостављам да је у очима наручиоца атентата и изазивача Првог светског рата – као средства уништења хришћанских царевина – сва кривица престолонаследника Фердинанда почивала у његовој оданости хришћанској доктрини и непоколебљивој борби против масонерије. Он је такође претио да ступањем на престо препороди царевину којој је служио.

Многа сведочанства указују да је и краљ Александар Карађорђевић био кажњен смрћу зато што се усудио да противуречи налозима масонерије и да Југославију спасе од трагичне судбине предодређене жртве анти-немачке и анти-европске политике такозваних ''Савезника''. Исту судбину покушао је, in extremis, да избегне и принц Павле Карађорђевић те је зато био свргнут пучем од 27. марта 1941, који су извели издајнички, англофилски генерали и политичари масонске обедијенције. Исход тог симболичног ''регентоубиства'' је ужасно познат као цинично испуњење захтева заведене масе: ''Боље гроб него роб''.

Неопходно је истаћи да се убиством краља не окончава монархија: она се само из домена стварности повлачи у домен идеала. Краљеубиство означава почетак жудње за обновом монархије. То је добро уочио племић Риварол, велики бард контрареволуције, током револуционарног терора у Паризу. Гледајући како руља каменује статуу монарха – он је приметио да је само први ударац намењен краљу док остали заправо циљају рупу у споменику, симбол празнине отворене губитком суверенске присутности. У питању је типични парадокс нихилизма: уништивши врлине и вредности нихилизам губи сваки смисао те мора замрети ослобађајући простор за обнову или повратак изгубљеног. Ако пак истрајава у свом опстојању, нихилизам мора уништити оно што преостаје, дакле самог себе. Тако се ослобађају стваралачке снаге које на рушевинама нихилизма ускрсавају врлине и вредности.

( Одломак из Калајевићевог дела " Обнова монархијског идеализма " )

Pošalji "Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић" na Facebook Pošalji "Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић" na Google Pošalji "Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић" na My Yahoo! Pošalji "Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић" na Live Pošalji "Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић" na MySpace Pošalji "Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић" na Twitter Pošalji "Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић" na Digg Pošalji "Од Луја шеснаестог до Александра Карађорђевић" na del.icio.us

Ažurirano 16.09.2010. u 12:27, autor: Svecovek

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari