Родион Раскољников - Све је у рукама човека - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Трећи Пут

Родион Раскољников - Све је у рукама човека

Oceni ovaj blog
Раскољников је – човек као воља. Он је прави и први одговор на питање подземног антихероја: шта је воља, од чега зависи? Смело, дубоко и широко је Раскољников ушао у решавање постављеног проблема. Он је први озбиљно и мученички покушао да проблем реши лично и експериментално. Воља се привиђа као неки неодговорни лончар који по своме слободном нахођењу меси и уобличава ово црно блато што се зове свет. Ако има вредности, воља је највиша вредност; ако има мерила, воља је највеће мерило. Свако биће и свака ствар се имају посматрати са гледишта воље, sub specie voluntaris.

„Све је у рукама човека“, то је Раскољниковљева врховна и руководна аксиома. Она значи: човек је у овом свету свој једини и апсолутни господар. Ако то није, сам је крив. Јер је оградио себе бауцима и бајкама, законима и дужностима. Ухваћен у своје властите мреже, човек се плаши сваког новог корака, нове речи, новог дела. Такав човек је обичан човек; такви људи су обични људи. Али осим њих постоје нови људи, необични људи.

Све људе Раскољников дели на „обичне“ и на „необичне“. Обични људи мора да живе у покорности, и немају права прекорачивати закон, стога што су они обични. А необични имају права чинити свакојаке злочине и на све могуће начине газити закон, зато што су они необични. Сви законодавци и установљачи човечанства, почињући од најстаријих, па настављајући Ликурзима, Солонима, Мухамедима, Наполеонима итд., сви су они до једног били злочинци. И то тиме што, дајући нове законе, тим самим су нарушавали ствари, који је друштво као светињу поштовало и од отаца наслеђивало. Они се, разуме се, нису задржавали ни пред крвљу, ако им је крв, неки пут сасвим невина и јуначки проливена за стари закон, могла што помоћи. Значајно је, да су већином ти добротвори и установљачи човечанства били нарочито страшни крволоци. Једном речју, ја изводим закључак, вели Раскољников, да и сви други, не само велики, него и такви људи који макар најмање излазе из општег колосека – то јест такви који су тек-тек у стању казати шта било ново, – да сви они неизоставно морају, по природи својој, бити злочинци, – наравно, више или мање.

Што се тиче деобе људи на обичне и на необичне, Раскољников изјављује: Ја само у своју главну мисао верујем. А она се састоји у томе, да се људи, по природном закону, деле уопште на две класе: на нижу (на обичне), то јест, тако рећи, на материјал који служи једино за заметак и рађање себи сличних; и – на људе у правом смислу речи, то јест на такве који имају дар или талент да кажу у својој средини нову реч. Ту, наравно, има бесконачно много подразреда, али особене црте обеју класа су доста оштре: прва класа, то јест, материјал, говорећи уопште, то су људи по природи својој конзервативни, пристојни, живе у послушности и воле бити послушни. Они су и дужни бити послушни, јер им је то позив, и ту савршено нема ничега што би их понижавало. Друга класа – ту сви газе закон, то су рушиоци, или су наклоњени томе, према способностима. Злочини тих људи су наравно релативни и много различни; они већином захтевају, у веома разноликим изјавама, обарање онога што већ постоји, у име нечега бољега. Али ако је таквом једном потребно да, због своје идеје, прекорачи макар и преко мртвог тела, преко крви, он, сам у себи, по чистој савести, може дати себи дозволу да прекорачи преко крви.

Генијални дијалектичар Раскољников смело развија своју главну мисао. Људи са новом мишљу, чак и таквих који су тек-тек способни да кажу шта било ново, таквих људи се рађа необично мало, чудновато мало. Само је једно јасно: поредак рађања људи – свих тих класа и подраздела, – мора да је веома поуздано и тачно одређен каквим било природним законом. Закон је тај, разуме се, сада непознат, али ја верујем да он постоји, и да доцније може постати познат. Огромне масе људи, материјал, само зато постоји на свету, да се, напослетку, услед неког напрезања, неким све до данас тајанственим процесом, посредством некаквог укрштања родова и раса, – напрегне, и да роди најзад на свет, но ... макар из хиљаде једног колико-толико самосталног човека. Са још широм самосталношћу рађа се, можда, из десет хиљада један. А са још широм – из сто хиљада један. Генијални људи из милиона, а велики генији, завршиоци човечанства, можда тек пошто много хиљада милиона људи проживе свој век и нестане их са земље.

Необичном човеку „све се дозвољава – всјо разрјешаетсја“, тврди Раскољников. Идејни наследник Раскољникова, Иван Карамазов генијално разрађује овај Раскољниковљев етички принцип и претвара га у категорички императив који гласи: „све је дозвољено“. Али страшна оригиналност Раскољникова састоји се у томе, што он „по чистој савести“ дозвољава проливање крви.

Сав под неодољивим утицајем основног начела свога бића: „све је у рукама човека“, Раскољников извлачи неизбежан логички закључак да, убити једну бабу, „није злочин“, ако неко жели да помоћу тога постане необичан човек. До овог закључка он је дошао пошто је сву анализу, у смислу моралног питања, већ био довршио: његова се казуистика, вештина доказивања, беше изоштрила као бријач, и он сам у себи већ није налазио свесних разлога против донесене одлуке... И Раскољников убија бабу...

Али, уместо да постане необичан човек, да се испуни титанском силом и венча влашћу великих генија, он у ужасу бунца: „Господе! Да ли ја ово силазим с ума?“ Мучна, мрачна мисао нарастала је у њему, мисао, да је полудео, и да у овај мах није кадар ни размислити, ни себе заштитити. Сав као у бунилу, он не може да сабере своје мисли, своја осећања, да буде свој и влада собом. Стога у очајању вапије: „Господе, шта да радим!“ „Боже мој, шта је ово мени? Очигледно, мене разум оставља“.

Убијајући бабу, Раскољников као да је ударцима секире размрскао своју душу а не бабу: све је у њему почело да се тресе, распада, расипа, дроби. Моћ мишљења му је ослабљена и раздробљена, ум му је помрачен. Он свим силама опомиње себе, да се прибере и охрабри. Њему недостаје снага за интегралну мисао; све су му мисли у неким отпацима, крајичцима, мрвицама. У целом бићу свом он осећа страшан неред. С њим се дешава нешто њему сасвим непознато, ново, изненадно, скроз необично. Још никад до овог тренутка није имао такво чудно и страшно осећање. И, што је најмучније, то је било више осећање него свесност, него појам; то је било непосредно осећање; најмучније осећање од свих осећања што их је досад животом преживео.

То ново, катастрофално осећање болом својим раставља кост од кости, откида нерв од нерва, удаљује мисао од мисли, раздваја душу од тела. У Раскољникова се то осећање постепено претвара у пожар, у коме сав Раскољников гори али не сагорева. Све се у њему осипа и расипа у неке атомске ситне делиће, као да се цело његово биће претворило у живи песак који мира нема нити за мир зна. Његова је личност изгубила свој центар, и он не може ни на чему да се концентрише, нити да сабере себе око ма чега.

Распадање Раскољниковљеве личности врши се постепено, али незаустављиво. Његова душа је разбијена у легион душица, његов дух у легион духова, његово ја у легион ја. Једном речју: Раскољников је постао легион. Стога је свака његова мисао: легион-мисао, свако његово осећање: легион-осећање, свака његова реч: легион-реч, јер иза себе имају безброј значења. Ни у једној мисли, ни у једном осећању, ни у једној речи он није присутан сав без остатка, него је свим бићем разбијен, расут, дезинтегриран. То је разлог што су критичари у великој недоумици, да ли се Раскољников заиста покајао или није. А истина је у овоме: он се делимично покајао, а делимично није. На дну свога бића, у свом основном самоосећању он се стварно покајао, али рационално и логички то није учинио.

Ова раздвојеност личности је центар Раскољниковљеве трагедије. Док с једне стране својом казуистичком аргументацијом он упорно уверава себе да убиство бабе није злочин него природан поступак необичног човека, дотле с друге стране нешто праосновно у његовом бићу силно протествује против такве аргументације и руши му темеље душе. То нешто, то праосновно разрасло се брзо у свима димензијама и уобличило у једно одређено, свеобухватно и доминантно осећање, у једну живу, непобитну и неуклонљиву психолошку силу. И то осећање и та сила сведочили су Раскољникову непобитно и јасно: убиство је злочин, убиство је неприродан поступак, убиство је грех за који се човек мора покајати, јер људска природа не може да издржи злочин и поднесе грех као нешто природно и логично. Нити их оправдати као неопходност човекова живота у оваквом свету.

Рањена и измучена злочином, Раскољниковљева душа није могла да издржи огњене муке свога греха. Оно што је богочежњиво и божанско у њој потстицало је, наговарало и вукло Раскољникова да исповеди свој грех, свој злочин. И заиста, ношен неком неодољивом унутрашњом силом, он одлази судији, признаје свој злочин, исповеда свој грех.

Из целокупне Раскољниковљеве драме намеће се као доминантна стварност ова чињеница: основна аксиома Раскољниковљеве философије живота: „све је у рукама човека“ – потпуно је крахирала и банкротирала. Не само то, него је она као руководни принцип живота и мишљења – убијена. И то убијена од самог Раскољникова. Он изјављује: „Ја нисам човека убио, ја сам принцип убио“. Али и то није све; Раскољников је убиством бабе убио себе. Он се Соњи исповеда: „Зар сам ја бабу убио? Ја сам себе убио, а не старицу! Просто сам узео и себе на веки уцмекао!“

У Раскољникову је доживео потпун пораз и сасвим банкротирао „човек као воља“. Показало се очигледно да у човеку и у свету око човека постоји нешто несравњено јаче од људске воље. Раскољников је сам убио свој принцип и принцип свог духовног претече, подземног антихероја, по коме је слободна воља prima causa и темељ човечје личности.

( Одломак из Поповићевог дела " Достојевски о Европи и Словенству " )

Pošalji "Родион Раскољников - Све је у рукама човека" na Facebook Pošalji "Родион Раскољников - Све је у рукама човека" na Google Pošalji "Родион Раскољников - Све је у рукама човека" na My Yahoo! Pošalji "Родион Раскољников - Све је у рукама човека" na Live Pošalji "Родион Раскољников - Све је у рукама човека" na MySpace Pošalji "Родион Раскољников - Све је у рукама човека" na Twitter Pošalji "Родион Раскољников - Све је у рукама човека" na Digg Pošalji "Родион Раскољников - Све је у рукама човека" na del.icio.us

Ažurirano 16.09.2010. u 14:25, autor: Svecovek

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari