"Ако само једном могу да будем на прави начин сам, тада нећу бити више усамљен". Гете
Док су раније у свести обичног човека појмови самоће и усамљивања неосетно прелазили један у други и помало се изједначавајући стапали, данас смо више у стању да ова два појма разлучимо. Самоћу сада схватамо као иманентну црту живота која може, мада не мора, постати човекова шанса, док усамљеност постаје принудна и патолошка црта личности против које се човек или још може борити унутарњим и спољашњим расположивим средствима или та усамљеност постаје трајна коб појединачног човека. Ко није осетио благодети самоће ако је имало постао индивидуа и научио да цени индивидуалност! Не може се замислити нијеДан иоле креативан човек, да не говоримо о значајним уметницима и научницима, који није свесно и намерно тражио самоћу да би у миру и усаглашености са собом повео неопходне и плодне дијалоге са собом, покушао да из релативне удаљености објективније осмотри себе и друштво, и себе у друштву, и изнад свега, када је у питању стваралаштво, да оствари слободну комуникацију свесног и несвесног бића.
У самоћи човеку се отвара пут у сопствену дубину, и ако он успе да сиђе у њу без страха и зазирања, вратиће се обогаћен на површину и тек тада, када је открио своје Ја, имаће отворен и прави пут према ближњем, према Ти.
Већ смо истакли да је недостатак љубави, пре свега родитеља, она прва одлучна карика у низу каснијих, махом детерминисаних збивања у човековом животу, која самоћу претвара у усамљеност, а медитативну загледаност у себе у неуротични страх од себе самог.
Човек, дакле, може принудно да буде изолован од других људи и гурнут, против своје воље, у усамљеност, али може и самог себе да изолује због празне сујете, повређеног самољубља и ускраћених умишљених права. Ако је тешко и претешко исправљати ту све анонимнију апстракцију која се зове друштво, и још горе - ту опасну захукталост која се зове савремена цивилизација, онда смо сигурно у бољем положају када треба да исправљамо сами себе.
Одломак из књиге "Човек и његов идентитет".
Док су раније у свести обичног човека појмови самоће и усамљивања неосетно прелазили један у други и помало се изједначавајући стапали, данас смо више у стању да ова два појма разлучимо. Самоћу сада схватамо као иманентну црту живота која може, мада не мора, постати човекова шанса, док усамљеност постаје принудна и патолошка црта личности против које се човек или још може борити унутарњим и спољашњим расположивим средствима или та усамљеност постаје трајна коб појединачног човека. Ко није осетио благодети самоће ако је имало постао индивидуа и научио да цени индивидуалност! Не може се замислити нијеДан иоле креативан човек, да не говоримо о значајним уметницима и научницима, који није свесно и намерно тражио самоћу да би у миру и усаглашености са собом повео неопходне и плодне дијалоге са собом, покушао да из релативне удаљености објективније осмотри себе и друштво, и себе у друштву, и изнад свега, када је у питању стваралаштво, да оствари слободну комуникацију свесног и несвесног бића.
У самоћи човеку се отвара пут у сопствену дубину, и ако он успе да сиђе у њу без страха и зазирања, вратиће се обогаћен на површину и тек тада, када је открио своје Ја, имаће отворен и прави пут према ближњем, према Ти.
Већ смо истакли да је недостатак љубави, пре свега родитеља, она прва одлучна карика у низу каснијих, махом детерминисаних збивања у човековом животу, која самоћу претвара у усамљеност, а медитативну загледаност у себе у неуротични страх од себе самог.
Човек, дакле, може принудно да буде изолован од других људи и гурнут, против своје воље, у усамљеност, али може и самог себе да изолује због празне сујете, повређеног самољубља и ускраћених умишљених права. Ако је тешко и претешко исправљати ту све анонимнију апстракцију која се зове друштво, и још горе - ту опасну захукталост која се зове савремена цивилизација, онда смо сигурно у бољем положају када треба да исправљамо сами себе.
Одломак из књиге "Човек и његов идентитет".