Bilo je hladno decembarsko jutro.
Svirao je šest Bahovih komada oko 45 minuta.
Za to vreme, pošto je bilo radno jutro,
izračunato je da je bar hiljadu ljudi prošlo kroz stanicu,
najveći broj njih odlazeći na posao.
Nakon tri minuta sredovečni čovek je primetio muzičara koji svira. Usporio je, zastao na par sekundi,
a onda požurio da stigne na vreme.
Minut kasnije, violinista je primio prvi dolar
kao napojnicu: žena mu je bacila dolar u kutiju bez zastajanja, i nastavila da hoda.
Nakon par minuta neko se naslonio na zid da
ga sluša, ali je onda čovek pogledao na sat i ponovo počeo da hoda.
Očito je kasnio na posao.
Najviše pažnje je pokazao trogodišnji dečak.
Majka ga je požurivala, ali je dete zastalo da čuje violinistu.
Majka ga je povukla i dete je nastavilo da hoda neprestano se osvrćući.
Takvu reakciju pokazalo je još nekoliko dece, ali svi roditelji bez izuzetka, primorali su ih da nastave dalje.
Za 45 minuta sviranja, samo šest ljudi se zaustavilo i kratko slušalo muziku.
Oko 20 je dalo novac, ali su nastavili da hodaju normalnom brzinom.
Sakupio je 32$. Kada je prestao da svira, nastala je tišina, ali to niko nije primetio.
Niko nije zatapšao niti je pokazao bilo kakvu reakciju.
Niko nije znao da je violinista bio Joshua Bell,
jedan od najboljih muzičara sveta.
On je svirao jedno od najintrigantnijih dela ikada
napisanih, na violini vrednoj 3,5 miliona dolara.
Dva dana pre sviranja u metrou, Joshua Bell je rasprodao koncert u Bostonskom pozorištu,
gde je karta koštala 100$.
Ovo je stvarna priča.
Joshua Bell je svirao inkognito u okviru eksperimenta
koji je organizovao list Vašington Post, o percepciji,
ukusu i prioritetima koje ljudi imaju.
Osnovno pitanje za eksperiment je bilo: Na javnom mestu u neadekvatno vreme:
Da li primećujemo lepotu?
Da li zastajemo da bismo u njoj uživali?
Da li prepoznajemo talenat u neočekivanom kontekstu?
Jedan od mogućih zaključaka ovog iskustva mogao bi biti:
Ako nemamo minut da zastanemo i slušamo jednog od najboljih muzičara sveta koji svira najbolju ikad napisanu muziku, koliko drugih stvari koliko drugih stvari onda tako propuštamo?
