NASTAVAK
četvrtak, 5. novembar 1992.
Pre podne u Novom Sadu. Prohladno je, ali vedro i lepo. Nalazim se u “mom drugom gradu” i osećam se predivno... Dok laganim korakom idem prema “Miletiću” gde mi je jedan zelenooki mladić zakazao sastanak, osećam koliko volim taj grad i koliko mi je nedostajao... Stižem malo ranije, šetam Trgom i osećam svu radost susreta sa Novim Sadom... On mi prilazi sa osmehom. Sedimo na klupi i razgovaramo dok u sebi osećam onu prepoznatljivu toplinu koja prati sreću... “Gde ćemo?”, pita me uz neizbežni osmeh i dodaje: “Ti si gost, ti biraj!”
“Hej, ja u ovom gradu ne mogu nikad biti gost! Tu sam studirala, to je moj grad i volim ga!”, odgovaram sa osmehom.
Njegovim licem prolazi jedva primetni trzaj... “Izvini... Nisam mislio ništa loše. U svakom slučaju, gde želiš da idemo?”
“Postoji samo jedno mesto: Tvrđava!”
Složio se sa mnom i krećemo polako. Oboje uživamo u šetnji prolazeći ulicama Novog Sada, Dunavskim parkom... Šalimo se, zadirkujemo jedno drugog, prekriva oči rukom kad smo naišli na izlog sa venčanicama (“Otkud znam šta može da ti padne na pamet!”). Kad smo stigli do mosta, oboje smo usporili korak.
Naravno, krajnje neumesno bi bilo da sam njemu tada pričala o svojoj emotivnoj vezanosti za taj most i taj deo grada, ali sam morala nešto da kažem... “Znaš li koliko sam puta prešla preko ovog mosta? Rekla sam ti da sam jedne godine stanovala na Petrovaradinu. Čak i kad sam autobusom išla u grad, silazila sam na stanici pre mosta... Ne znam zašto toliko volim mostove, za ovaj sene može reći da je lep, ali mi je drag... Ima neke posebne draži u prelasku preko njega...”
“Da, naročito kad duva vetar!”, prekinuo je moju priču, a ja sam ga samo pogledala ne-baš-nežnim-pogledom i nasmejala se...
Šetali smo oko Tvrđave, razgovarali, šalili se, smejali... Njegove oči bi setno zasijale, a njegov glas za tren dobio tužan prizvuk samo kada bismo neštp što bi ga asociralo na rodni gradić i rat koji se tamo vodio... Bilo mi je teško zbog svega toga, znala sam da on pati neuporedivo više i pustila sam ga da priča ako želi... Nije želeo, ne tamo, ne tog dana... Naprotiv, rekao mi je da se prvi put posle dugo vremena oseća lepo i ispunjeno... Nekoliko puta su nam se ruke “slučajno” dodirnule, mnogo puta pogledi su nam se sreli...Nisam bila sigurna šta želim, a on je to lepo osetio i nije se ”ništa” desilo tamo... Na povratku u grad , iako je počeo da duva vetar, zaustavili smo se na sredini mosta da posmatramo kako će jedan veliki teretni brod proći ispod njega... Stajao je iza mene. Onako “unazad” sam pogledala prema njemu i u njegovim očima pronašla odgovor na svoje pitanje šta želim... On se samo osmehnuo i na trenutak me zagrlio... zatim je hteo dame “baci u Dunav”... i time objasnio svoje ruke oko mojih ramena... Naravno čarolija onog jednog trenutka ostavila je svoj pečat i znala sam da sam zaljubljena...
Kasno popodne istog dana, kada je grad već utonuo u suton, na petom spratu jedne “limanske” zgrade, njegova ruka se najzad našla na mojoj... Uzvratila sam stisak, pa sam dobila poljubac, pa... I sve ono što smo doživeli, od dodira do najslađih i najtananijih užitaka, počelo je od susreta naših pogleda na mostu...
sreda, 24. mart 1999.
Pre podne. Zvoni telefon i nešto mi govori da je to baš ono što želim, pa žurim da se javim. Dobro sam raspoložena, a kad čujem taj dragi glas, osećam onu prepoznatljivu, divnu toplinu u stomaku... Poznajem mnogo ljudi. Neki od njih su mi prijatelji, ali u poslednjih nekoliko godina su retki oni koje u samom startu doživljavam kao nešto blisko... “Zdravo svetla tačko, šta radiš?”, pita glas iz slušalicei, po svom dobrom, starom običaju, dok ja još odgovaram, on već počinje da priča... Smeškam se, jer je on jedna od retkih osoba na ovom svetu koji priča više nego ja... Sviđa mi se to, kao što mi se svđa sve u vezi sa njim... Kad je malo zastao (mora i on da udahne!) sa svojom pričom, koristim priliku da “uzmem reč”:
“Koji je danas datum? 24-ti, čini mi se. Imaš tačno nedelju dana da dođeš pošto si mi obećao da ćemo se videti pre tvog rođendana koji je sledeše srede...”
“Eh, kako bi to bilo lepo... Ali na žalost teško je nešto planirati sada. Sve stoji, niko ništa ne radi, svi čekaju da vide šta će se desiti... A izgleda da neće biti dobro... “
Da odagnam misli od mraka, a i da skrenem razgovor na nešto što će me učiniti srećnom u teškim satima koji slede, rekoh šaljivim tonom: “Nemoj da brineš...” “...Ti ćeš me čuvati?” , ubacio se.
“Da’, rekoh samo, a on je nastavio: “Ti si jedina koja hoće da me čuva... Da dođem kod tebe, zatvorimo se, ti praviš kolače, ja neke svoje specijalitete i čekamo da sve prođe...”
“Da, tako nekako... Bićemo lepi i debeli...”, ubacih se u priču.
“... Napravimo jedno dvoje dece i baš nas briga... “, nastavio je.
“Dobra ti je ratna strategija! Dobri su ti planovi!”
“Ja sam izgleda jedini koji sad ima pravi neke planove... “, rekao je dok mu se u glas vratio onaj prizvuk ozbiljnosti i brige... Pomislih na to koliko mi je taj momak drag, i u celoj toj situaciji mi se učinilo strašno nepravednim to što su nam poremećeni planovi da se vidimo... Sebično? Sasvim sigurno. Ali mi se činilo da imam pravo na tu sebičnost, kao i na ličnu sreću u nekom mom mikro svetu...
Lepo proletnje popodne navelo me je da sednem na bicikl i lutam ulicama rodnog grada. Sve je uobičajeno tiho i mirno, osim u blizini dečjih igrališta. To me raduje. Misli mi lutaju, pomišljam na telefonski razgovor i čoveka koji govori da sam njegova svetla tačka... Osećam se lepo i postavih sebi pitanje: “koliko će to trajati?” i odmah zatim: “Imam li stvarno pravo na taj osećaj u trenutku kad nam preti zlo kakvo je rat?”
Nisam imala odgovor, ali sam se plašila da će mi neko oduzeti moju sreću...
Iste te noći jezive slutnje su se obistinile... Noć užasa i straha je trajala beskrajno dugo... Razmišljam o besmislu nasilja, surovostima rata, užasu koji on donosi... Razmišljam o ljudskoj surovosti i gluposti koje dovode do svega toga... Osećam se grozno i zbog pobede nasilja i bezumlja nad svim onim što zovemo razum, zbog nepravednosti sveta u kome se nameće vlast jačeg... Bacaju bombe da spreče ubijanje?! Postoji li čovek zdrave pameti koji u tome ne vidi apsurd?! Ne mogu da se pomirim sa svim tim... Povredjeno mi je ljudsko dostojanstvo. Osećanje za pravednost bolje da i ne pominjem...
Jutro koje je konačno došlo, donelo je saznanje da to neće biti jedina takva noć...
