Kafka - Metamorfoza

Величина Кафкиног дела је непроцењива. Данас је Кафка један од најцењенијих писаца. Ипак, такав дух је целог живота био скучен у малој канцеларији нагнут над бирократским писарским пословима. Он је на својој кожи осетио вредности ткз. "савременог света". Вредности где се под плаштом апсурда материјализма и позитивизма, а који се људима намеће од детињства као некада црквене догме, човеков заправо полако претвара у број, у машину, у аутомат на фабричкој траци.
Међутим, овде желим да укажему да Кафкин геније није додирнуо само баналне површности декадентних друштвених вредности савременог света, већ је својим делима додирнуо и у дубока филозофска питања.

Човек једног јутра покушавајући да устане из кревета ради одласка на посао, схвати да се претворио у велику бубу.

Читајући приповетку "Метаморфозе" као да сам читао Бергсонову "Стваралачку еволуцију", опис борбе слободе и нужности, сукоб елан витала (животне силе) и инертности материје. Буба је заробљена у оклоп и представља "заробљени елан витал" или потпадање слободе под терет нужности.

Ова из две реченице састављена парафраза Бергсонове филозофије односи се на метафизичка дешавања, на трансцендентну основу изван појаве али то је довољно да наслутимо оно што Кафкина метаморфоза носи у себи. Носи мистичну слутњу вечне трансцендентне борбе изван опажајног света. Одраз те борбе можемо приметити и у сопственим индивидуалностима. Човек се креће од слободе ка нужности. Напор попушта, снага слаби а полет младости полако уступа место инертности старости. Сваки дан стичу се навике које се претварају у аутоматизоване реакције. Сваки дан везујемо сами себе у окове аутоматизма све док једног јутра не схватимо да смо се претворили у бубу, у симбол окованости.

Naša sloboda, samim pokretima kojima se potvrđuje, začinje navike koje bi je ugušile kad se ne bi obnavljala jednim stalnim naporom: automatizam je vreba. Naša najživlja misao mrzne se u formuli koja je izražava. Reč se okreće protiv ideje. Slovo ubija duh. I naše najvatrenije oduševljenje, kadа prelazi u akciju, steže se katkad tako prirodno u hladnu računicu interesa i sujete, jedno uzima tako lako oblik drugog da bismo ih mogli zameniti jedno sа drugim, sumnjati u svoju sopstvenu iskrenost, poricati dobrotu i ljubav, kadа ne bismo znali da mrtvi čuva još neko vreme crte živog.

Bergson iz Stvaralačke evolucije

Декадентно друштво данашњице је само један показатељ нечега што потиче са много дубљег нивоа, из саме суштине свега.

 

[oziman]

Читао сам ових дана Кафкино "Писмо оцу". Ради се о правом опису формирања човекове личности препуштене на милост и немилост васпитању родитеља. Нисмо ни свесни колико васпитање из раног детињства, као и из детињства уопште, утиче на цео каснији живот. Механизми које тело ствара у сусрету са ентропијом овога света формирају се целог живота, али сам њихов темељ је у детињству а они који га обликују јесу пре свега родитељи. Не можемо много утицати на стварање тих механизама па самим тим ни бирати врсту "бубе" која ћемо постати. Једино нам остаје да вучемо ту бубу са собом све док коначно попут Грегора Самсе тога не постанемо свесни. Неко је додуше имао среће па може тада схватити да је живот од њега формирао лептира, а неко опет увидеће да се претворио у ровца.

Узгред, Кафкини описи тог доба или односа између тадашњих људи, њега и његовог оца, његових сестара, осећања изнета на видело свом снагом генија а која су деловала у времену које више не постоји, и међу људима којих више нема, све то делује некако неописиво слично осећању приликом посматрања старих фотографија. Зато сам се заинтересовао и распитао о судбини тих људи, пре свега Кафкиних сестара. И оно што сам приметио јесте да су све његове три сестре Ели, Вали и Отла умрле за време другог светског рата. Шта мислите због чега? Концетрациони логор!
Управо тако. Отла је завршила у гасној комори са педесетак деце којима је помагала као волонтер.

Шта рећи на ово? Да Кафка није умро од туберкулозе вероватно би и он завршио у гасној комори.
Толико је јак утицај још једне препреке овога света или владавине тупавих режима и дебилних владара. Када видим слике Хитлера или пре свега Стаљина, не могу да се начудим да су милиони њих клицали тим креатурама као божанствима. Поглед на Стаљина чини да се осећам изнервирано.

Ако ништа барем су се на речима, ако не на делима, људи данас ослободили тог механизма који нас такође обликује у бубу, или клањати се некој креатури на власти као и владарима уопште. Никада више. Четири године на власти и марш из фотеље! То је једно од великих достигнућа демократије независно од свих њених слабости у које нећу да улазим.
Ако се неком треба клањати то нису политичари већ људи попут Кафке. Њима и њиховом знању.