Dok se Ugarska, odnosno Austrija uveliko oslobađala turskog jarma, dotle su Srbija i Mačvanska banovina, kao i manje hrišćanske zemlje oko nje, nastavili da grcaju u ropstvu i teškoj bedi. Danak u krvi, harač, teror i danonoćni strah od četvorice Jovanovih jahača apokalipse pustošili su potlačenim zemljama kroz priviđenje zastrašujućih demona veka mračnjaštva kome se nije nazirao kraj.
Brojna su predanja koja nam govore o spahijskom teroru, o pustošenju života sirote raje i plodova njihovog mukotrpnog rada, od kojih se posebno izdvaja ovo koje sam čuo od brojnih staraca Podgorine i pribeležio ovih snegovitih dana decembra, baš pred Svetog Nikolu i pred svršetak godine proste 2009.
Starci mi kazivaše o krvavoj žetvi i ognju osvete, ni manje ni više o onome što su i njima u mladosti kazivali starci koji su odavno promenili svetom.
TAKVI NE ŽIVE DUGO
A, kako rekoše: „Ta godina Gospodnja 1787. prokapala je bunom Srba pod kapetanom Kočom Anđelkovićem iz Moravske doline, kada se Srblji podigoše, a sve po dogovoru sa cesarskom krunom, da pobiju ili proteraju tursku aždaju sa svoje grude“. A, kako još rekoše: „Ta godina nije prokapala samo ratnom strahotom, do je bila sušna i nerodna kano retko koja vo vremja robovanja pod nekrstom. Od velikih žega i suše zemlja beše ispucala i na mnogim mestima se provalila u duboke ambise u koje je propadala stoka tragajući za vodom. Nigde i ništa nije moglo od zasada da se održi, samo podešto ovasa, ječma i pšenice bjelice na zapadnim stranama. Turske spahije su iskale svoje i briga ih bilo za sušu i nerodicu koja je skolila veselu raju. Turčin je tražio namiru nameta, desetka, tražio je harač, a onda je počeo da veša, seče glave i nabija na glogovo kolje, kanda je raja, Bog da oprosti, šejtanski i vampirski okot koga treba satrti glogovim kocem i osvećenom vodicom.
Pojedini kneževi i kmetovi, koji su živeli kao bubreg u loju i prekomerno bili lojalni nahijskim agama i begovima, glavinjali su s oružanom pratnjom seoskim sokacima kano suludi, često na silu uzimajući harač od golih, bosih i izmoždenih mučenika. Takvi nisu dugo živeli, već su potajno ubijani šešanom ili handžarom, a najčešće maljem ili ušicama sekire iz pomrčine. Takvim odrodima od sopstvenog naroda, kao što je bivalo pre – kao što će bivati posle, nije se znalo za grob. Plužačkog kmeta u Nahiji valjevskoj, nekog Vasiljević Samojla iz Gornje male, koji zapovest dade svojim ababima da prebiju motkama noge ubogom i starom siromahu Mitru i njegovoj ženi Mitri, posle sedam dana zaskoče gorski hajduci u Zeljićima na igranci i ubiju brkljom. Lopatanjskog kmeta, biće nekog Vukosava koji no beše predvodio veliku grupu razbojnika i lopova, gde Srba – gde Cigana, zbog pohare sirotinjskih čatrlja i nasilnog uzimanja devojana i mladih udovica, knez Ilija Birčanin ubije iz kubure“.
Sa izbijanjem bune Srba pod kapetanom kočom Anđelkovićem te l787.
godine proste, beše se u narodu uvrežilo mišljenje da dolazi rasvitak i da će balijaši i vergijaši konačno završiti u klozetskoj rupi sultana Amurata koji ih i doveo ovamo. Međutim, da to neće biti ni izdaleka tako, sirota raja uvidela je veoma brzo.
OŽIVELE SENE
Po predanju, a kako vele stari Podgorci oko Osečine - koji se i danaske svađaju oko toga kako je Osečina dobila ime i da li je Kalabić izdao čiču Dražu ili mu je to smestila Krcunova OZNA, pa se i potuku oko neslaganja zašto su hajduci baš na Velikom Belegu streljali zlokobnog gazdu Jovana Vujičića iz Tuđina – „desilo se to vo vremja naopakih vrućina, baš kada su pripeke cvrčale po celi dan, a vrane klanjale po granama isplaženih i opuštenih jezika kano besna paščad.
U Tamnavi, na beskrajnim poljima podno severnih kosa šumovitog Vlašića, gde se i po najvećoj suši rod pšenice, ječma i ovasa zgodno održi, od sabajle se belele duge lanene haljine na devojanama i rubine na momcima, koji su uz pesmu i svirku frule vredno srpovima žnjeli vlati ovasa i pšenice, utrkujući se ko će iza sebe ostaviti više snopova. Po pesmi i graji žetelaca, koju ozbiljnih i začuđenih lica beše osmatrali osedeli starci i starice, sedeći u debelom hladu nekog drveta i od vlati pletući veze za snoplje, reklo bi se da je i sirotinji raji krenulo nabolje, i to baš u danima teških bojeva Kočinih ustanika i turskih vergijaša; baš u danima nerodice i nezapamćene suše. Mudri starci su neko vreme tako zevali kao svrake na jugov sneg, pa opalili psovati sunce i Svetitelje „ Ih, sunci, zar da se keze i vrište po najvećoj nesreći“, dok su se babe oprćenih usana nešto došaptavale i kradom plazile na starce, podržavajući mladež.
A onda se najednom sve utiša kada se kao grom iz vedra neba prolomi piska zurli i šobotanje talambasa, dok iz blizine dopre prepoznatljivo halakanje zulumćara od kojeg se starcima podiže kosa na glavi.
Turci, već izgladneli kao crkveni miši u tvrđava i kasabama zbog neposlušnosti sirotinje raje i ne davanja hranarine carskoj vojsci Malićana, beše došli po svoje. Šejtani sa belim čalmama na glavama u nepreglednoj gunguli konjanika lagano su opkoljavali polje sa žeteocima, a onda otpočeli krvavu žetvu, pucajući i ubijajući nedužan narod, silujući mlade žene i devojane po strnjici, potom ih koljući jataganima, da se ubrzo celo polje pretvorilo u strahotnu kasapnicu izmrcvarenih telesa ispod kojih je vrila krv i munjevito se zgrušavala na sunčanici, po kojoj su hodili krvoloci iz Otomanske imperije.
No, kako kažu starci, „kako seješ - tako i žanješ“. Turci beše posejali zlo i zlo su morali požnjeti, a ono beše došlo tako iznenada da nisu imali vremena ni da shvate šta ih to i kako sa zemlje preselilo kod šejtana u ad.
Po predanju, „oganj, koji se niotkuda beše pojavio u daljini Tamnavskog polja i lagano opisivao savršen krug oko crvene ruže mučenika koji su mirovali, najednom je bolno urliknuo kao ranjena zver i rasplamsao se u vrtloge, zahvatajući telesa zulumćara i pureći ih u mestu kao trešnjev lilak, čudesno zaobilazeći sene vaskolikih srpskih stradalnika koje su se naglo podigle, odlepile od vrelog polja i lagano zaplovile nebom u modru dubinu beskraja drugog sveta“.
Po predanju staraca Podgorine i Tamnave, nikada se nije doznalo ko je izazvao oganj, ali se odvajkada znalo zašto ga je izazvao
Brojna su predanja koja nam govore o spahijskom teroru, o pustošenju života sirote raje i plodova njihovog mukotrpnog rada, od kojih se posebno izdvaja ovo koje sam čuo od brojnih staraca Podgorine i pribeležio ovih snegovitih dana decembra, baš pred Svetog Nikolu i pred svršetak godine proste 2009.
Starci mi kazivaše o krvavoj žetvi i ognju osvete, ni manje ni više o onome što su i njima u mladosti kazivali starci koji su odavno promenili svetom.
TAKVI NE ŽIVE DUGO
A, kako rekoše: „Ta godina Gospodnja 1787. prokapala je bunom Srba pod kapetanom Kočom Anđelkovićem iz Moravske doline, kada se Srblji podigoše, a sve po dogovoru sa cesarskom krunom, da pobiju ili proteraju tursku aždaju sa svoje grude“. A, kako još rekoše: „Ta godina nije prokapala samo ratnom strahotom, do je bila sušna i nerodna kano retko koja vo vremja robovanja pod nekrstom. Od velikih žega i suše zemlja beše ispucala i na mnogim mestima se provalila u duboke ambise u koje je propadala stoka tragajući za vodom. Nigde i ništa nije moglo od zasada da se održi, samo podešto ovasa, ječma i pšenice bjelice na zapadnim stranama. Turske spahije su iskale svoje i briga ih bilo za sušu i nerodicu koja je skolila veselu raju. Turčin je tražio namiru nameta, desetka, tražio je harač, a onda je počeo da veša, seče glave i nabija na glogovo kolje, kanda je raja, Bog da oprosti, šejtanski i vampirski okot koga treba satrti glogovim kocem i osvećenom vodicom.
Pojedini kneževi i kmetovi, koji su živeli kao bubreg u loju i prekomerno bili lojalni nahijskim agama i begovima, glavinjali su s oružanom pratnjom seoskim sokacima kano suludi, često na silu uzimajući harač od golih, bosih i izmoždenih mučenika. Takvi nisu dugo živeli, već su potajno ubijani šešanom ili handžarom, a najčešće maljem ili ušicama sekire iz pomrčine. Takvim odrodima od sopstvenog naroda, kao što je bivalo pre – kao što će bivati posle, nije se znalo za grob. Plužačkog kmeta u Nahiji valjevskoj, nekog Vasiljević Samojla iz Gornje male, koji zapovest dade svojim ababima da prebiju motkama noge ubogom i starom siromahu Mitru i njegovoj ženi Mitri, posle sedam dana zaskoče gorski hajduci u Zeljićima na igranci i ubiju brkljom. Lopatanjskog kmeta, biće nekog Vukosava koji no beše predvodio veliku grupu razbojnika i lopova, gde Srba – gde Cigana, zbog pohare sirotinjskih čatrlja i nasilnog uzimanja devojana i mladih udovica, knez Ilija Birčanin ubije iz kubure“.
Sa izbijanjem bune Srba pod kapetanom kočom Anđelkovićem te l787.
godine proste, beše se u narodu uvrežilo mišljenje da dolazi rasvitak i da će balijaši i vergijaši konačno završiti u klozetskoj rupi sultana Amurata koji ih i doveo ovamo. Međutim, da to neće biti ni izdaleka tako, sirota raja uvidela je veoma brzo.
OŽIVELE SENE
Po predanju, a kako vele stari Podgorci oko Osečine - koji se i danaske svađaju oko toga kako je Osečina dobila ime i da li je Kalabić izdao čiču Dražu ili mu je to smestila Krcunova OZNA, pa se i potuku oko neslaganja zašto su hajduci baš na Velikom Belegu streljali zlokobnog gazdu Jovana Vujičića iz Tuđina – „desilo se to vo vremja naopakih vrućina, baš kada su pripeke cvrčale po celi dan, a vrane klanjale po granama isplaženih i opuštenih jezika kano besna paščad.
U Tamnavi, na beskrajnim poljima podno severnih kosa šumovitog Vlašića, gde se i po najvećoj suši rod pšenice, ječma i ovasa zgodno održi, od sabajle se belele duge lanene haljine na devojanama i rubine na momcima, koji su uz pesmu i svirku frule vredno srpovima žnjeli vlati ovasa i pšenice, utrkujući se ko će iza sebe ostaviti više snopova. Po pesmi i graji žetelaca, koju ozbiljnih i začuđenih lica beše osmatrali osedeli starci i starice, sedeći u debelom hladu nekog drveta i od vlati pletući veze za snoplje, reklo bi se da je i sirotinji raji krenulo nabolje, i to baš u danima teških bojeva Kočinih ustanika i turskih vergijaša; baš u danima nerodice i nezapamćene suše. Mudri starci su neko vreme tako zevali kao svrake na jugov sneg, pa opalili psovati sunce i Svetitelje „ Ih, sunci, zar da se keze i vrište po najvećoj nesreći“, dok su se babe oprćenih usana nešto došaptavale i kradom plazile na starce, podržavajući mladež.
A onda se najednom sve utiša kada se kao grom iz vedra neba prolomi piska zurli i šobotanje talambasa, dok iz blizine dopre prepoznatljivo halakanje zulumćara od kojeg se starcima podiže kosa na glavi.
Turci, već izgladneli kao crkveni miši u tvrđava i kasabama zbog neposlušnosti sirotinje raje i ne davanja hranarine carskoj vojsci Malićana, beše došli po svoje. Šejtani sa belim čalmama na glavama u nepreglednoj gunguli konjanika lagano su opkoljavali polje sa žeteocima, a onda otpočeli krvavu žetvu, pucajući i ubijajući nedužan narod, silujući mlade žene i devojane po strnjici, potom ih koljući jataganima, da se ubrzo celo polje pretvorilo u strahotnu kasapnicu izmrcvarenih telesa ispod kojih je vrila krv i munjevito se zgrušavala na sunčanici, po kojoj su hodili krvoloci iz Otomanske imperije.
No, kako kažu starci, „kako seješ - tako i žanješ“. Turci beše posejali zlo i zlo su morali požnjeti, a ono beše došlo tako iznenada da nisu imali vremena ni da shvate šta ih to i kako sa zemlje preselilo kod šejtana u ad.
Po predanju, „oganj, koji se niotkuda beše pojavio u daljini Tamnavskog polja i lagano opisivao savršen krug oko crvene ruže mučenika koji su mirovali, najednom je bolno urliknuo kao ranjena zver i rasplamsao se u vrtloge, zahvatajući telesa zulumćara i pureći ih u mestu kao trešnjev lilak, čudesno zaobilazeći sene vaskolikih srpskih stradalnika koje su se naglo podigle, odlepile od vrelog polja i lagano zaplovile nebom u modru dubinu beskraja drugog sveta“.
Po predanju staraca Podgorine i Tamnave, nikada se nije doznalo ko je izazvao oganj, ali se odvajkada znalo zašto ga je izazvao