Dunavska noc - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Svakodnevica jednog običnog čoveka

Dunavska noc

Oceni ovaj blog
Svi su se razišli, pa mogu lagano i na miru da se spremim za noć u čamcu. Jednom prilikom ću vam naslikati rečima taj splav na Dunavu, pa će vam biti jasno da raj još postoji na Zemlji…
Ostali smo sami, Dunav, ja i moj prijatelj, Sima. On je ustvari ovde pravi domaćin, ovde je rođen. Majka mu je bila žgoljava, šarena…za oca se ne zna, neka baraba, koja je bila samo u prolazu. Imao je moj Sima braće i sestara, ali on je jedini bio siv, kao plišani meda. Kao da je nekom plemenitog roda, da mu teče plava krv. Tako se i ponašao. Od malena je izvoljevao. Nije jeo sve, ne. Taj je birao samo najbolje. Morali smo da mu posebno spremamo hranu. Jeo je isključivo sitne ribe-kedere, ali očišćene, i nikada glavu i repove. Pored velikih riba, kojih je svakoga dana bilo u izobilju, on je prolazio ni ne osvrćući se za njima. Bio je najčistije stvorenje na kugli zemaljskoj. Taj se ili umivao i lickao, ili spavao. Za njega nije bilo potrebe da radi bilo šta, sve je dobijao na tacni.
Dok je sunce upadalo u vodu, negde kod Zemuna, ja sam sebi skuvao kafu. Seo sam na splav na terasu, mazao se Szuko kremom protiv roda-komaraca, koji su imali svoj dvočasovni pir. Ta krema je bila neko mađarsko čudo, koje nam je dopuštalo da budemo na vodi kad je najlepše, u zoru i prvi mrak, na zalasku sunca. Voda je bila mirna kao ulje, ni jednog talasa, osim povremenog praćakanja ribe, i pikiranja galebovaa, koji su se spremali za počinak, pokušavajući da sa površine dohvate ostatke hrane, koje su izletnici, negde gore uzvodno bacili pre nego što su pobegli u svoje betonske kolibe. Kako ovo dočarati nekome ko to nije doživeo? Nikada mi nije bilo jasno, osim fotografijom. Ali, bez mirisa vode u nozdrvama, bez ujeda komarca po čelu…ne, to nije moguće. Neki će i umreti, misleći da su živeli lepo, da su sve videli i doživeli. Umreće u velikoj zabludi. Ovo se ne može kupiti, platiti.
Tišinu prekida ribar, koji svojim čamcem prolazi kraj splava. Javlja se. To je običaj star koliko i sama reka. Uvek se javiš kad prođeš, nije bitno da li poznaješ nekoga ili ne. To su neki prastari, nepisani zakoni ponašanja na Dunavu. Otpozdravljam mu, i adrenalin počinje da mi struji kroz telo. Brzo ispijam kafu, vidim da mi sunce skroz nestaje u vodi. Imam osećaj da ću uhvatiti ribe, a vreme je da krenem u čamac. Ulazim u njega, odvezujem se i puštam da me voda lagano nosi. Dok se odvajam od splava, moj Sima uskače i zauzima svoje mesto na palubi. Idemo u noć…

Pošalji "Dunavska noc" na Facebook Pošalji "Dunavska noc" na Google Pošalji "Dunavska noc" na My Yahoo! Pošalji "Dunavska noc" na Live Pošalji "Dunavska noc" na MySpace Pošalji "Dunavska noc" na Twitter Pošalji "Dunavska noc" na Digg Pošalji "Dunavska noc" na del.icio.us

Kategorije
Moje priče

Komentari

  1. LJILJA MMM (avatar)
    Znaš.....više volim da posmatram reku sa obale. Nije da imam neku fobiju, ali sam smirenija kada imam čvrsto tlo pod nogama. Ovi tvoji opisi reke, plovidbe.....nateraće me da opet udjem u čamac
  2. imaginacija* (avatar)
    Jako dobar blog.
  3. WinteRborN (avatar)
    Reka je najlepse sto postoji! Jedva cekam nastavak ovog texta. Slobodno mi napisi na profilu kada to bude, cesto mi promaknu takve stvari. I reci mi da li je ovo autobiografski ili ne, ako nije tajna
  4. poslednjiskaut (avatar)
    Kod mene je sve autobiografija
  5. lejla.al.dbuni (avatar)
    Veoma lepo napisano..
    zavidim ti Skaute,sto nisam na tvom mestu.
    I da..pozdravi tog tvog cistunca Simu..
    kazi mu da je to od "jedne" koja voli njegov rod.