Dragi kamen - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Kristijan40

Dragi kamen

Oceni ovaj blog
Decembarsko zubato sunce te 2008 godine obasjavalo je bolnički krug.Okolna borova šuma prigušivala je gradsku buku i stvarala virtuelnu tišinu umornim bolesnicima kliničkog centra. Tog popodneva bio sam hospitalizovan na drugom spratu urologije. Dijagnoza: kamen u levom kanalu veličine 1.5 cm (opet). Pre par dana, nakon više mesečnih ispitivanja i gomile nativnih (rendgen) snimaka, završio sam ovde. U razgovoru sa lekarom tokom prošlih meseci, operacija je trebalo da bude veoma jednostavna i rutinska, Laperoskopska.

Hmmm. Laperoskopija. Kako naš narod kaže, operacija laserom. Epa, nije nimalo tako. Razbijanje kamena u kanalu se radi Laperoskopijom, ali nepostoji nikakav laser, već neka vrsta ultrazvuka ili ti pikanera za rušenje betona, trotoara, asfalta.... Kakve možemo sresti u gradu kod građevinara. Svakako samo je to mnogo manje veličine.

Sestra me je uvela u sobu i pokazala krevet u kome ću biti smešten. Presvukao sam se i polako pakovao garderobu u kasetnom ormariću pored kreveta. U mojoj sobi, osim mene bila su i dva sredovečna gospodina. Dragan i Milan. Milan je bio već operisan, a Dragan je stigao neki sat pre mene. Iz kratkog razgovora shvatio sam da je i će i on biti operisan sledećeg dana kad i ja. Na vratima se pojavio bolničar i prozvao gospodina pored vrata - Dragana, da pođe sa njime.

-Šta li hoće? - Upitao je Dragan upitnim pogledom usmerenim prema meni.
-Neznam. – odgovorio sam, sležući ramenima.

Tek što sam završio sa pakovanjem stvari i udobno se smestio u bolničku postelju, otvorio novine i počeo da čitam, pojavio se Dragan na vratima i kaže:

-Kristijane, ti si sledeći.
-Kako sledeći? - upitao sam znatiželjno Dragana?
-Idi u broj 12 i javi se bolničaru.
-A, zbog čega?
-Ma samo ti idi i on će sve da ti objasni.

Ustao sam i pošao hodnikom do broja 12, a iza mojih leđa, iz bolničke sobe sam čuo Dragana i Mileta kako se gromko smeju. Pritom sam čuo Dragana kako je dobacio: „ Jel si poneo 200 dinara !!!“. Gromki osmeh se nastavljao. Ušao sam kod bolničara i rekao:

-Dobro veče, zvali ste me da vam se javim.
-Jesam, jesam. Ti si Kristijan?
-Da, ja sam Kristijan.
-Epa Kristijane, skinite donji deo pidžame i gaće, a gornji deo podignite visoko i lezite leđima na krevet.

Uradio sam kako mi je rečeno, uz jedan veliki upitnik iznad glave. Bolničar je nešto petljao za bolničkom katetrom. A onda se okrenuo. U jednoj ruci držao je brijač a u drugoj četku sa penom. Nemate poima kakav je osećaj kada vam žilet igra oko....ma znate već čega. Uhhh. Jezivo. Propisno me je obrijao. Od pupka do kolena. Sada mi je bilo jasno zašto su mi dobacivali iz sobe za onih 200 dinara. Da častim bricu. Vratio sam se u sobu. Kako su me videli na vratima, počeli su komentari:

-A šta kažeš, kako brija brica. – smejao se Dragan.
-Ma sve je u redu, ali nisam imao sitnog novca, pa smo se dogovorili da drugi put platim. Odgovarao sam Draganu uz smeh.

Nešto malo kasnije, na vratima se pojavio moj lekar i pozvao me u njegovoj sobi na razgovor.

-Znaš Kristijane, to su sve formalnosti, ali potreban mi je tvoj potpis na ovom papiru. – rekao je lekar
-Potpis? – upitao sam lekara. - pa zar to nije operacija bez klasičnog reza?
-Jeste Kristijane, to jeste operacija bez reza ali....To „ali“ mi se nikada nije dopadalo.
-....vi ćete biti u totalnoj anesteziji. Postoje tri varijanet ishoda operacije:
-Prva i najbolja varijanta je: uđemo, odradiomo posao i izađemo;
-Druga varijanta: uđemo, neuradimo ništa, izađemo i kasnije u dogovoru sa vama vidimo šta nam je činiti.
-Treća varijanta: uđemo, napravimo lom i moramo vas seći kako bi smo popravili stvari. E za tu treću varijantu mi je potreban vaš potpis, jer vi nećete biti u svesnom stanju. Odmorite se. Razmislite. Nemorate odmah potpisati. Možete i sledećeg jutra pre operacije.
E ovo i nije trebao da mi kaže. Pomislih u sebi. Već sam ionako dovoljno napet, da mi ovo dođe kao šlag na tortu.
-Znaš šta doktore.Ja vama verujem. Potpisao sada ili sutra – isto je. – Stavio sam potpis. Pozdravio se sa lekarom.
-Kristijane! Vi ste drugi za operaciju. Negde oko 11 h. Prvi je Dragan iz vaše sobe.
-Hvala doktore. Nadam se da će sve biti kako treba.
-Laku noć Kristijane.

Vratio sam se u svoju sobu. Razmišljao. Šta ako krene po zlu? Nisam mogao da zaspim jako dugo. I Dragan je bio jako nervozan. Ohrabrivali smo jedan drugaga. Jedno govorili a drugo mislili. Šetao sam hodnicima. Popušio pola pakle cigareta. I nekako posle dugog mučenja zaspao negde oko 4h ujutro.

Sestra je otvorila prozor naše sobe već u 6h uz gromki glas: Buđenje! Spremite se da primite svoju terapiju! Ni manje medicinske sestre ni glasnijeg i piskavijeg stvorenja. Kako li je njenom mužu ako ga budi ovako svakog jutra.

-Nema mi je jedna papuča! – povikao je Dragan.
-Kakvu terapiju madam? Pa mi nismo još ni operisani. – rekao sam trljajući oči.
-Neki jesu. – odgovarao je Mile.
-Izvini Mile. Zaboravio sam na tebe. – rekao sam uz osmeh.

Sestra je donela lekove za Mileta, a Dragan je uporno tražio svoju papuču. „Kao da je u zemlju propala.“ –Gledao je ispod kreveta, ormarića, jastuka...Uzeo sam sapun, četkicu za zube, peškir i ušao u kupatilo da se sredim. Bože kakva noć. Pomislio sam. Kada sam izišao iz kupatila, Mile je već žvakao svoj bolnički doručak.

-A za nas? – pitao sam Dragana. - nisam jeo ništa posednjih 24 sata.
-Mi danas nećemo da jedemo. – rekao je Dragan. - tek večeras.

Prošla je vizita. Lekar je rekao da ja i Dragan idemo u broj 12 kako bi proverili još jednom krvnu grupu. Dok sam čekao na red da dam krv. Ušao je lekar i reko bolničaru da me klistira.

-Ali doktore...pa ja neću biti operisan rezom, dogovorili smo se, zar ne?
-Nećeš ali to nesmeta.

Nakon klistiranja išao sam dosta nezgrapno i u širokom raskoraku do svoje sobe. Uh al boli. Bilo je već 9h. Dragan je uz pozdrav napustio sobu. Poželeo sam mu sreću. Nakon desetak minuta, vratio se u sobu sa medicinskom sestrom.

-Kristijane, pođite samnom u operacionom bloku. – rekla je sestra.
-Ali, ali, ja sam drugi po redu. Dragan je pre mene.
-Dragan ima šećer u krvi i nemože na operaciju.

Pogledao sam Dragana koji je seo na ivici kreveta i gledao u mene.

-Pa zašto im nisi rekao da imaš šećer? - pitao sam Dragan.
-Zato što nisam ni ja znao da ga imam do sada.
-Hajdemo Kristijane. – rekla je sestra. – ićićemo liftom do operacionog bloka.

U operacionom bloku na prijemnom, sačekao me anestetičar. Mlađi čovek. Nakon razgovora, ustanovili smo da smo istog godišta. Evocirali smo uspomene našeg vremena. Svo vreme mi je govorio kakav je postupak, koje elemente sadrži anestezija. Koliko traje. Namestio je bromilu u veni. Povezao sistem ubrizgao par injekcija u infuziju i... i onda me ostavio samog uz reči da ću polako zaspati. Rekao mi je da u suštini anestezija i nije totalna. Već je takva da sam ja u budnom stanju, samo neću osećati bol i neću se sećati ničega. Nijednog trenutka operacije. Svašta. Ko još može poverovati u sve to.

Vreme je prolazilo. San mi nije padao na oči. U ruci sam držao gomilu vate. Pokušao sam da napravim sneška belića. Nisam neki majstor. A i dosadno mi je. U uglu prostorije video sam kantu za đubre. Seo sam na krevet i bacio sneška prema kanti. Promašio sam. Pao je pored kante. Da li da ustanem i ispravim grešku. Na vratima se pojavio anestetičar i anesteziolog.

-Šta radite to pobogu! – vrisnula je doktorka-anesteziolog
-Bacio sam sneška, ali je pao pored kante, pa sam hteo da to popravim. – rekao sam
-Ali vi ste pod anestezijom. Da li ste vi normalni da ustajete. Vozi ga u operacionu salu. U dvojci. – rekla je doktorka nervozno.
Krevet na točkićima je krenuo a i ja na njemu. Anestetičar se smejao. Doktorka se držala za glavu. Sve mi je izgledalo prelepo. Kada sam stigao u operacionu salu, trebalo me je prebaciti iz kreveta na operacioni sto. Predložio sam da to sam uradim. Odbili su i prebacili me. Tog trenutka kada su me stavili na sto film se pokidao.......


......Idemo na tri. Osetio sam kako me dva bolničara vraćaju u krevet moje sobe. Pored mene je lekar.

-Koliko je sati? – upitao sam lekara
-Negde oko dva popodne. Kako se osećate? – upitao je lekar.
-Dobro. – odgovorio sam podižući gornji deo pidžame. Sve je bilo umazano jodom.
-Dobro je niste me sekli doktore?!?
-Nismo. Sve je prošlo kako treba. – rekao je lekar.
-A kako ste ušli unutra. Nevidim nijedan ožiljak na trbuhu. Niste valjda kroz pupak?!?
-Pa znate šta. Kroz usta nismo mogli, a pupak ne koristimo. (osmeh lekara).
-Niste valjda kroz .... – prolaze mi sulude misli kroz glavu.
-....kroz mokraćni kanal, bešiku i u bubrežni kanal. – nastavlja doktor.
-Jaoooo.....

C) 2010 Christian Forty

Pošalji "Dragi kamen" na Facebook Pošalji "Dragi kamen" na Google Pošalji "Dragi kamen" na My Yahoo! Pošalji "Dragi kamen" na Live Pošalji "Dragi kamen" na MySpace Pošalji "Dragi kamen" na Twitter Pošalji "Dragi kamen" na Digg Pošalji "Dragi kamen" na del.icio.us

Ažurirano 14.03.2010. u 13:14, autor: Kristijan40

Kategorije
Priče iz života

Komentari

  1. nesons (avatar)
    jaooo jeza mi krenula od dole ...
  2. Kristijan40 (avatar)
    Bilo...prošlo...neponovilo se nesons