Napomena: Nemojte čitati ako imate jaka osećanja
Kada shvatite da vam je život težak, jako težak, i da ne možete da podnesete situaciju u kojoj se nalazite...shvatite i pođite od jedne činjenice, moglo je biti i gore. Da uvek može biti gore, to svi znaju, ali da li će ikada biti bolje? Biće, u to nemojte sumnjati. Verujte, i desiće se. Vera, nada, ljubav... ključ uspeha i ključ života. I kada vas bace na kolena, podignite glavu, ustanite i nastavite dalje.
Rođen sam krajem leta, ranog septembra, te, sada daleke 69 godine. Prvo dete. Kažem prvo dete, a kasnije i jedino. Moji roditelji, različiti po nacionalnosti, sklopili su se u jedno, i to je to. Toliko ratova, a još više mešovitih brakova.
Kada sam ima tri godine...moji su me poslali kod bake i deke. Kako to obično biva. Zagledao sam se u mali perorez, koji je moj, sada pokojni deda, uvek nosi na opasaču u jednoj predivnoj fotroli. Plakao sam da dobijem taj perorez. Stari je popustio, i na kraju mi je dao, nadajući se da ga neću uspeti otvoriti. Te noći sam zaspao sa perorezom u ruci. Sledećeg jutra, kada sam se probudio, perorez je bio i dalje u mojoj ruci. Nije bilo nikoga u kući. Stari ljudi su, verovatno izišli svojim poslom. Sa perorezom u ruci, izišao sam napolje. Na staroj verandi, sada se više i nesećam dobro, ali bilo je neko cveće. Ne znam kako, ali sam uspeo da otvorim perorez i presavio grančicu cveća, pokušavajući da je presečem. Dete ne zna. Vukao sam perorez, prema sebi. Grančica je bila presečena, ali je nož završio u mome oku. Dalje, šta se tačno dešavalo - nepamtim, ali ovu traumu pamtim kao da je bila juče. Prebačen u bolnicu. Operisan. Oko sačuvano, ali bez funkcije. Kako su godine prolazile, sve je bilo gore i gore. Oko je poplavelo, i vidno je bilo različito. Nijedan institut, Nijedna klinika, te ’72, ‘ 73 , ’74 nije mogla da učni ništa. Svakoga dana na medikamentima, svake nedelje u bolnici. Nemogu vam opisati…ali, to je tek početak. Fizičke povrede zarastaju, duševne – nikada.
…svo moje detinjstvo sam proveo sam, kao odbačeno dete, zadirkivan od druge dece, znate zbog čega.
Polazak u školu, bila je prava tragedija, najgora moguća konbinacija, odbačen od drugih, ništa novo. Moji roditelji, valjda kao i svaki roditelj, tešili su me i govorili, da će biti bolje, da će se sve to jednog dana promeniti, samo moram biti strpljiv. Verovao sam. Rekli su samo da se sklonim u stranu i da se klonim nevolja. Vreme je prolazilo. Knjiga mi je bila prijatelj. Išao na takmičenja. Osvajao nagrade. U sedmom razredu sam dobio očnu protezu. Bar su oba oka bila iste boje – otprilike.
Srednja škola. Dosta sam stekao prijatelja. Bavio se sportom. Odlaskom na studije, situacija se menja nabolje, još više prijatelja. Ništa više nije moglo da se desi bez mene, svako je želeo da bude samnom u društvu. Dosta sam putovao, provodio i uživao.
Prvi posao, prva plata…I kako to obično biva sve dalje. Na poslu, poštivan od direktora, kolega, radnika…
Kasnije sam promenio par poslova. Birajući onaj koji mi više odgovara – naravno. Pronašao svoje mesto u društvu. Sada imam dosta prijatelja, još više poznanika...
Vreme - potrebno je vreme. Nikada nemojte klonuti duhom i - Verujte u sebe.
(C) 2010 Christian Forty
Kada shvatite da vam je život težak, jako težak, i da ne možete da podnesete situaciju u kojoj se nalazite...shvatite i pođite od jedne činjenice, moglo je biti i gore. Da uvek može biti gore, to svi znaju, ali da li će ikada biti bolje? Biće, u to nemojte sumnjati. Verujte, i desiće se. Vera, nada, ljubav... ključ uspeha i ključ života. I kada vas bace na kolena, podignite glavu, ustanite i nastavite dalje.
Rođen sam krajem leta, ranog septembra, te, sada daleke 69 godine. Prvo dete. Kažem prvo dete, a kasnije i jedino. Moji roditelji, različiti po nacionalnosti, sklopili su se u jedno, i to je to. Toliko ratova, a još više mešovitih brakova.
Kada sam ima tri godine...moji su me poslali kod bake i deke. Kako to obično biva. Zagledao sam se u mali perorez, koji je moj, sada pokojni deda, uvek nosi na opasaču u jednoj predivnoj fotroli. Plakao sam da dobijem taj perorez. Stari je popustio, i na kraju mi je dao, nadajući se da ga neću uspeti otvoriti. Te noći sam zaspao sa perorezom u ruci. Sledećeg jutra, kada sam se probudio, perorez je bio i dalje u mojoj ruci. Nije bilo nikoga u kući. Stari ljudi su, verovatno izišli svojim poslom. Sa perorezom u ruci, izišao sam napolje. Na staroj verandi, sada se više i nesećam dobro, ali bilo je neko cveće. Ne znam kako, ali sam uspeo da otvorim perorez i presavio grančicu cveća, pokušavajući da je presečem. Dete ne zna. Vukao sam perorez, prema sebi. Grančica je bila presečena, ali je nož završio u mome oku. Dalje, šta se tačno dešavalo - nepamtim, ali ovu traumu pamtim kao da je bila juče. Prebačen u bolnicu. Operisan. Oko sačuvano, ali bez funkcije. Kako su godine prolazile, sve je bilo gore i gore. Oko je poplavelo, i vidno je bilo različito. Nijedan institut, Nijedna klinika, te ’72, ‘ 73 , ’74 nije mogla da učni ništa. Svakoga dana na medikamentima, svake nedelje u bolnici. Nemogu vam opisati…ali, to je tek početak. Fizičke povrede zarastaju, duševne – nikada.
…svo moje detinjstvo sam proveo sam, kao odbačeno dete, zadirkivan od druge dece, znate zbog čega.
Polazak u školu, bila je prava tragedija, najgora moguća konbinacija, odbačen od drugih, ništa novo. Moji roditelji, valjda kao i svaki roditelj, tešili su me i govorili, da će biti bolje, da će se sve to jednog dana promeniti, samo moram biti strpljiv. Verovao sam. Rekli su samo da se sklonim u stranu i da se klonim nevolja. Vreme je prolazilo. Knjiga mi je bila prijatelj. Išao na takmičenja. Osvajao nagrade. U sedmom razredu sam dobio očnu protezu. Bar su oba oka bila iste boje – otprilike.
Srednja škola. Dosta sam stekao prijatelja. Bavio se sportom. Odlaskom na studije, situacija se menja nabolje, još više prijatelja. Ništa više nije moglo da se desi bez mene, svako je želeo da bude samnom u društvu. Dosta sam putovao, provodio i uživao.
Prvi posao, prva plata…I kako to obično biva sve dalje. Na poslu, poštivan od direktora, kolega, radnika…
Kasnije sam promenio par poslova. Birajući onaj koji mi više odgovara – naravno. Pronašao svoje mesto u društvu. Sada imam dosta prijatelja, još više poznanika...
Vreme - potrebno je vreme. Nikada nemojte klonuti duhom i - Verujte u sebe.
(C) 2010 Christian Forty
