U luksuznoj knjižari „Ricoli” u Njujorku, „Politika” se prodavala na žičanoj gondoli na samom izlazu pokraj kase
U najotmenijem delu Pete avenije u Njujorku, nalazila se luksuzna knjižara „Ricoli”, obložena od patosa do tavanice tamnim mahagonijem i knjigama.
Odlazio sam tamo sredinom sedamdesetih da prelistavam preskupe slikarske monografije, koje nisam mogao da kupim.
U lavirintima polica s knjigama čovek je mogao da ostane po ceo dan da izbegne bljuzgavicu i fijukanje ledenih vetrova kroz tunele njujorških ulica i avenija.
Sretao sam tamo mnoge čuvene ličnosti: pokojnu Orijanu Falači, na primer, koja je pušila (u to vreme to se još moglo u knjižarama) i nervozno prelistavala najnovija izdanja knjiga.
Bila je zapanjena što sam ja zapanjen zato što sam je video.
Felini je tu pored mene kupovao gomile Pavarotijevih ploča, takođe zaprepašćen da ga neko prepoznaje u gradu gde niko nikog ne gleda, niti zna.
Ali neću da pišem o tome koga sam sve video tamo, već o „Politici” koja se prodavala na žičanoj gondoli na samom izlazu pokraj kase.
Na gondoli su se nalazili svi najvažniji svetski listovi i časopisi, prava raskoš štampe, boja i fine hartije.
Bilo je tu engleskih listova štampanih na biblijskoj hartiji, šarenih italijanskih tabloida, raskošnih američkih njuz magazina i čudnih arapskih listova na ružičastoj hartiji.
„Politika” se nalazila na samom dnu gondole tako da se retki kupac (a to sam uglavnom bio ja) morao sagnuti da je pronađe i uzme što je ličilo na duboki poklon ovom našem starom listu.
U masi šarenila i luksuza, ona je delovala sumorno i tužno, štampana na sirotinjskom žućkastom papiru bez ijedne boje sa dobro poznatim starinskim zaglavljem na ćirilici – jednom rečju, ličila je na Srbiju i Beograd, na naš sumorni život, oskudicu i bedu, a bila je stara dva dana.
Dok sam ja plaćao dva dolara, kasirka me je takođe gledala sa sažaljenjem; dolazio sam iz zemlje u kojoj se piše nekim čudnim nerazumljivim pismom i gde se listovi štampaju na tako bednoj hartiji.
Uzbuđen što je imam u džepu, odlazio sam peške do studija u Spring stritu u Sohou, jedva čekajući da stignem da je pročitam i da vidim šta kod kuće ima novo.
I gle, usred ovog Vavilona, usred džinovskih oblakodera od stakla i metala, u centru sveta, sedim za stolom i jedem gulaš čitajući presavijenu „Politiku” prislonjenu na veknu hleba i sve izbija iz njenih stranica, i čuburska dvorišta zavejana snegom sa zamrznutom česmom na sredini i olupane fasade kuća niz čije krovove vise ledenice; čitav naš život od koga ne možemo pobeći čak ni s druge strane okeana...
I zajedno sa mnom „Politiku” čita i moj deda, uz petrolejsku lampu, i moj pokojni otac na kuhinjskoj mušemi pored uredno složenih cigareta sarajevske „morave”, šibica, muštikle i izlizane futrole za naočare; čitamo je generacijama, a ponekad, u mladosti i oskudici, ona se pretvara u jedini stolnjak na kome stoji tek otvorena sardina, so i paradajz, dva mlada luka i boca crnog vina.
U nju na Kalenića pijaci prodavačice zamotavaju poljsko cveće.
„Politika” je mnogo više od novina, ona je verni pratilac našeg života.
MOMO KAPOR
(Poslednja priča Mome Kapora objavljena u „Politici” 25. januara 2008.)
U najotmenijem delu Pete avenije u Njujorku, nalazila se luksuzna knjižara „Ricoli”, obložena od patosa do tavanice tamnim mahagonijem i knjigama.
Odlazio sam tamo sredinom sedamdesetih da prelistavam preskupe slikarske monografije, koje nisam mogao da kupim.
U lavirintima polica s knjigama čovek je mogao da ostane po ceo dan da izbegne bljuzgavicu i fijukanje ledenih vetrova kroz tunele njujorških ulica i avenija.
Sretao sam tamo mnoge čuvene ličnosti: pokojnu Orijanu Falači, na primer, koja je pušila (u to vreme to se još moglo u knjižarama) i nervozno prelistavala najnovija izdanja knjiga.
Bila je zapanjena što sam ja zapanjen zato što sam je video.
Felini je tu pored mene kupovao gomile Pavarotijevih ploča, takođe zaprepašćen da ga neko prepoznaje u gradu gde niko nikog ne gleda, niti zna.
Ali neću da pišem o tome koga sam sve video tamo, već o „Politici” koja se prodavala na žičanoj gondoli na samom izlazu pokraj kase.
Na gondoli su se nalazili svi najvažniji svetski listovi i časopisi, prava raskoš štampe, boja i fine hartije.
Bilo je tu engleskih listova štampanih na biblijskoj hartiji, šarenih italijanskih tabloida, raskošnih američkih njuz magazina i čudnih arapskih listova na ružičastoj hartiji.
„Politika” se nalazila na samom dnu gondole tako da se retki kupac (a to sam uglavnom bio ja) morao sagnuti da je pronađe i uzme što je ličilo na duboki poklon ovom našem starom listu.
U masi šarenila i luksuza, ona je delovala sumorno i tužno, štampana na sirotinjskom žućkastom papiru bez ijedne boje sa dobro poznatim starinskim zaglavljem na ćirilici – jednom rečju, ličila je na Srbiju i Beograd, na naš sumorni život, oskudicu i bedu, a bila je stara dva dana.
Dok sam ja plaćao dva dolara, kasirka me je takođe gledala sa sažaljenjem; dolazio sam iz zemlje u kojoj se piše nekim čudnim nerazumljivim pismom i gde se listovi štampaju na tako bednoj hartiji.
Uzbuđen što je imam u džepu, odlazio sam peške do studija u Spring stritu u Sohou, jedva čekajući da stignem da je pročitam i da vidim šta kod kuće ima novo.
I gle, usred ovog Vavilona, usred džinovskih oblakodera od stakla i metala, u centru sveta, sedim za stolom i jedem gulaš čitajući presavijenu „Politiku” prislonjenu na veknu hleba i sve izbija iz njenih stranica, i čuburska dvorišta zavejana snegom sa zamrznutom česmom na sredini i olupane fasade kuća niz čije krovove vise ledenice; čitav naš život od koga ne možemo pobeći čak ni s druge strane okeana...
I zajedno sa mnom „Politiku” čita i moj deda, uz petrolejsku lampu, i moj pokojni otac na kuhinjskoj mušemi pored uredno složenih cigareta sarajevske „morave”, šibica, muštikle i izlizane futrole za naočare; čitamo je generacijama, a ponekad, u mladosti i oskudici, ona se pretvara u jedini stolnjak na kome stoji tek otvorena sardina, so i paradajz, dva mlada luka i boca crnog vina.
U nju na Kalenića pijaci prodavačice zamotavaju poljsko cveće.
„Politika” je mnogo više od novina, ona je verni pratilac našeg života.
MOMO KAPOR
(Poslednja priča Mome Kapora objavljena u „Politici” 25. januara 2008.)