Ovaj mali ogled o nevažnim stvarima ove nedelje ne bi trebalo da čitaju mlađi od šezdeset godina - ništa neće razumeti.
Ujutru, kad se brijem, i utvrdim novu količinu propasti na svom licu, uvek pomislim na mirise koje je moje pokolenje upotrebljavalo nakon brijanja.
Počeli smo, naravno, s ljutom rakijom kao prvim afteršejvom u životu, zbog koga su neki od nas, najverovatnije, i postali pijanci.
Kada se porežemo brijačem upotrebljavalo se nešto slično okrugloj kredi, zvalo se stipsa i zaustavljalo je krv.
U Beogradu cicije još uvek nazivaju stipsama.
Posle rakije pojavi se pravo kozmetičko čudo - prvi posleratni afteršejv, "brion", dok su drugarice (kasnije dame) imale na raspolaganju dve kolonjske vode - "crnu mačku" i "pokošeno seno", kao i tradicionalno bugarsko ružino ulje.
Nakon "briona" otmeniji sloj Srba dobio je na raspolaganje "pitralon" - miris od koga su crkavale muve kada slučajno slete na nečije sveže obrijano lice dok mu se vlasnik spusti posle ručka da otkunja.
Kako je zemlja više propadala, živeći naizgled u blagostanju, pojavljivali su se novi mirisi; najpre kolonjska voda "prastara", a zatim "pino silvestre" u staklenom čudu od dizajna koji je predstavljao šišarku punu mirisa borove šume.
Pravi kapitalizam najavio se u obliku elegantnih belih boca od plastike na kojima su ispod starog jedrenjaka stajala magična slova OLD SPICE.
Posle toga više niko nije mogao da prati najezdu najrazličitijih kolonjskih voda, parfema i afteršejvova, od "Pako Rabana" preko Diorovog "eau sauvage" sve do "davidofa", čiju bočicu mi je poklonio neko veoma drag.
Upotrebljavam afteršejv isključivo od dobrovoljnih priloga onih koji svrate ovamo iz sveta.
Ali, ono što je najtužnije, žene više ne mirišu uzbudljivo na sopstvene mirise kože, znoja i suza, već na čuvene kozmetičke firme, a njihova kosa koju su u moje vreme prale kišnicom i ispirale blagim rastvorom sirćeta danas je predmet žestoke bitke televizijskih reklama za losione.
Uostalom, to me se više i ne tiče; ne prilazim dugo njihovim kosama.Slično je i sa našim prtljagom.
Naš prvi kofer u životu bio je od kartona.
Sve počinje s njim!
Njegova desna brava, naravno, nikada ne radi; njegovi uglovi su ojačani metalom, ivice su olinjale, smeđa boja iskrzana, a iznutra je presvučen kariranom crvenom hartijom, mestimično umašćenom lanjskom slaninom i čvarcima.
To je kofer naše mladosti: model 1949.
Njegov karton (neuspela imitacija kože) je lažan, baš kao i naša elegancija.
Na starom koferu ne sme da se sedi dok se čeka neki "ubrzani" preko Vinkovaca i Doboja Novog, jer će se provaliti.
U njemu se nosi sve što posedujemo na ovom svirepom svetu: džemper koji nam je isplela baka, duboke cipele od mrke prožvakane kože za strašnu zimu koja dolazi, štrudla od jabuka i makovnjača koja može dugo da traje, karirana košulja s prevrnutom kragnom, svežanj pisama do kojih nam je stalo i mutna, od mnogih pogleda izbledela fotografija neke devojke, kojoj do nas nije stalo; reprodukcija "Suncokreta" Van Goga i sveska s prvim pričama pisanim ljubičastim mastilom...
Pošto brava ne radi, kofer vežemo kanapom ili sopstvenim kaišem da se slučajno ne otvori na nekom peronu.
Posle ga držimo na ormanu u Studentskom gradu ili u samačkoj sobi među nečijim teglama, kutijama i metlom.
To je naš prvi i najvažniji kofer u životu, kojeg ćemo brzo zaboraviti i prevariti s prtljagom od prave kože, a kasnije i s "hermes" i "samsonajt" koferima koji su zgodni za putovanje avionom.
Taj prvi i najvažniji kofer završava u najtamnijem uglu memljivog podruma, a u njemu su, umesto onih dragocenih stvari, koje su od nas pravile ljude, svežnjevi gramofonskih ploča - zanemela muzika uz koju smo sanjarili, maštali, zaljubljivali se i mirisali kose devojaka koje će nam kasnije postati žene.
Sada su tu muziku oterali na đubrište blistavi i hladni CD-ovi.
Zatražite li u nekoj muzičkoj prodavnici gramofonsku ploču ili gramofon, gledaće vas kao ludaka ili divljaka koji umesto upaljača u duvandžinici traži trud i kresivo, a voleli smo se uz te ploče, koliko još juče.
Izgubili smo, dakle, najpre daleke mirise mladosti, zatim sentimentalni prtljag i, na kraju, ploče u koje je bila ugravirana naša ljubav.
Pitam se šta je sledeće na redu...
MOMO KAPOR
Ujutru, kad se brijem, i utvrdim novu količinu propasti na svom licu, uvek pomislim na mirise koje je moje pokolenje upotrebljavalo nakon brijanja.
Počeli smo, naravno, s ljutom rakijom kao prvim afteršejvom u životu, zbog koga su neki od nas, najverovatnije, i postali pijanci.
Kada se porežemo brijačem upotrebljavalo se nešto slično okrugloj kredi, zvalo se stipsa i zaustavljalo je krv.
U Beogradu cicije još uvek nazivaju stipsama.
Posle rakije pojavi se pravo kozmetičko čudo - prvi posleratni afteršejv, "brion", dok su drugarice (kasnije dame) imale na raspolaganju dve kolonjske vode - "crnu mačku" i "pokošeno seno", kao i tradicionalno bugarsko ružino ulje.
Nakon "briona" otmeniji sloj Srba dobio je na raspolaganje "pitralon" - miris od koga su crkavale muve kada slučajno slete na nečije sveže obrijano lice dok mu se vlasnik spusti posle ručka da otkunja.
Kako je zemlja više propadala, živeći naizgled u blagostanju, pojavljivali su se novi mirisi; najpre kolonjska voda "prastara", a zatim "pino silvestre" u staklenom čudu od dizajna koji je predstavljao šišarku punu mirisa borove šume.
Pravi kapitalizam najavio se u obliku elegantnih belih boca od plastike na kojima su ispod starog jedrenjaka stajala magična slova OLD SPICE.
Posle toga više niko nije mogao da prati najezdu najrazličitijih kolonjskih voda, parfema i afteršejvova, od "Pako Rabana" preko Diorovog "eau sauvage" sve do "davidofa", čiju bočicu mi je poklonio neko veoma drag.
Upotrebljavam afteršejv isključivo od dobrovoljnih priloga onih koji svrate ovamo iz sveta.
Ali, ono što je najtužnije, žene više ne mirišu uzbudljivo na sopstvene mirise kože, znoja i suza, već na čuvene kozmetičke firme, a njihova kosa koju su u moje vreme prale kišnicom i ispirale blagim rastvorom sirćeta danas je predmet žestoke bitke televizijskih reklama za losione.
Uostalom, to me se više i ne tiče; ne prilazim dugo njihovim kosama.Slično je i sa našim prtljagom.
Naš prvi kofer u životu bio je od kartona.
Sve počinje s njim!
Njegova desna brava, naravno, nikada ne radi; njegovi uglovi su ojačani metalom, ivice su olinjale, smeđa boja iskrzana, a iznutra je presvučen kariranom crvenom hartijom, mestimično umašćenom lanjskom slaninom i čvarcima.
To je kofer naše mladosti: model 1949.
Njegov karton (neuspela imitacija kože) je lažan, baš kao i naša elegancija.
Na starom koferu ne sme da se sedi dok se čeka neki "ubrzani" preko Vinkovaca i Doboja Novog, jer će se provaliti.
U njemu se nosi sve što posedujemo na ovom svirepom svetu: džemper koji nam je isplela baka, duboke cipele od mrke prožvakane kože za strašnu zimu koja dolazi, štrudla od jabuka i makovnjača koja može dugo da traje, karirana košulja s prevrnutom kragnom, svežanj pisama do kojih nam je stalo i mutna, od mnogih pogleda izbledela fotografija neke devojke, kojoj do nas nije stalo; reprodukcija "Suncokreta" Van Goga i sveska s prvim pričama pisanim ljubičastim mastilom...
Pošto brava ne radi, kofer vežemo kanapom ili sopstvenim kaišem da se slučajno ne otvori na nekom peronu.
Posle ga držimo na ormanu u Studentskom gradu ili u samačkoj sobi među nečijim teglama, kutijama i metlom.
To je naš prvi i najvažniji kofer u životu, kojeg ćemo brzo zaboraviti i prevariti s prtljagom od prave kože, a kasnije i s "hermes" i "samsonajt" koferima koji su zgodni za putovanje avionom.
Taj prvi i najvažniji kofer završava u najtamnijem uglu memljivog podruma, a u njemu su, umesto onih dragocenih stvari, koje su od nas pravile ljude, svežnjevi gramofonskih ploča - zanemela muzika uz koju smo sanjarili, maštali, zaljubljivali se i mirisali kose devojaka koje će nam kasnije postati žene.
Sada su tu muziku oterali na đubrište blistavi i hladni CD-ovi.
Zatražite li u nekoj muzičkoj prodavnici gramofonsku ploču ili gramofon, gledaće vas kao ludaka ili divljaka koji umesto upaljača u duvandžinici traži trud i kresivo, a voleli smo se uz te ploče, koliko još juče.
Izgubili smo, dakle, najpre daleke mirise mladosti, zatim sentimentalni prtljag i, na kraju, ploče u koje je bila ugravirana naša ljubav.
Pitam se šta je sledeće na redu...
MOMO KAPOR
