Evo još i ova. Rešio sam da ne pišem više dok ne pronadjem neku drugu inspiraciju. Dosta je bilo...
Tako da verovatno neću ni ovde postavljati ništa u skorije vreme. Elem...
==================================================
I ovu ću usamljenu noc, kao i mnoge druge,
prošle i možda buduće, posvetiti tebi.
Jer ti si preokrenula moj svet tuge
i bez tebe, ni mene odavno bilo ne bi.
Kada misleh da već živim poslednje dane,
i najutvrdjeniji zidovi behu počeli da se ruše...
Od nikud pojavila si se, da mi previješ rane
I vratiš mi osmeh, ljubavlju svoje iskrene duše.
S lakoćom si oterala moje demone klete,
Izbledelom, sivom svetu vratila jarke boje,
Učinila da se već zavezana omča rasplete
i naučila me da ljudi sami svoju sudbinu kroje..
Ni ti, kao ni ja, pre toga nisi verovala u sreću
Ali si mi ipak rekla, "sada verujem da postoji"..
Još tada sam znao da za tebe i umreću
ali neću dati da te tama ponovo osvoji.
U nečemu sam i uspeo, u mnogome ne.
Svačije su misli uticale na nas, a nisu trebale.
Znam da ti je neko vreme bilo lepo kraj mene...
Da utope tugu, sve čaše su noćas premale.
Potrudiću se makar da ustanem još sutra
iz razloga koji čak ni meni nisu znani
jer odavno ne razlikujem tamu od jutra
sudbina moja više nije na mojoj strani.
A kada dodje vreme da zauvek sklopim oči
i poslednje, umrljane stihove ostavim za sobom,
Ipak će mi biti žao sto sa ovog sveta moram poći
Samo zato jer nisam proveo još koji minut sa tobom...
