Песма о слепом Вартимеју

СЛЕПИ ВАРТИМЕЈ

Залуд сунце сија изнад Јерихона,
И блиста се широм чудна васиона,
Залуд Јордан хитри, залуд Мртво море,
Залуд шарно цвеће и камене горе,
Залуд зелен палме и жуте банане,
Залуд лабудови и врани гаврани,
Залуд старе куле стародневни зиди,
Кад Вартимеј слепи то ништа не види.
Кад целога века то гледао није,
Кад му очи служе тек да сузе лије.
Дан и ноћ су њему једна иста тама
Дан је ништа друго до већа галама.
Његово је место крај прашљива пута,
Ту с прашином слепац горке сузе гута.
Једног дана слепи украј друма седи,
Он не види сунце, а сунце га гледи.
„Прехран'те ме”, виче, „људи, још за мало,
До смрти је јоште мало преостало”.
У том Исус Господ прохођаше туда,
Народ око њега хрљаше од свуда.
Кад разабра слепац да то Исус ходи,
Затрепта му душа, нада му се роди.
Па завика громко, на далеко чу се:
Смилуј се на мене, о моћни Исусе!
Претише му људи да не виче тако
А он опет викну јаче него јако:
О, зар ћеш презрети слепца без очију?
Ти што не презиреш црва из прашине,
Смилуј се на мене, о Давидов Сине!
Свемилосни Господ чу запевку ову,
Стаде и нареди, да Му га призову.
Рекоше му људи: Не бој се устани!
Он те зове, приђи, слепче окајани!
Плаче слепац, јеца од силна потреса,
Слути: сад ће да се подигне завеса.
Дрхти целим телом и уснама сињим...
Исус кротко рече: Шта да ти учиним?
Таквог слатког гласа слеп не чу у веку,
Кроз шупљине сухе само сузе теку.
Вартимеј се прибра, да се не забуни:
Да прогледам, рече, о благи Равуни!
Проговори Исус: Нек буде, прогледај!
Вера ти поможе, Богу хвалу одај!

И завеса црна с очију му паде,
И прогледа слепац, и зачуђен стаде.
И прво што виде тај Вартимеј слепи,
То бејаше Исус, Божански, Прелепи!
За Исусом пође, да куда би друге?
За чудним Лекаром, да Га прати свугде.
Блажен Вартимеје, благо твоме веку,
Јер ти прво виде Бога у Човеку!
Гле, и моје очи ништа ми не вреде,
Ако пре свачега Господа не гледе.
О Исусе моћни, Теби алилуја!
Теби алилуја! Теби алилуја!
 

Back
Top