Sedim u svom autu, i razmišljam… Uvek od lošeg postoji lošije…
Jesen 2003. Pre samo mesec dana, mislio sam da je za mene život stao, da nema više napred, da je gotovo… Od kada znam za sebe, radio sam kako sam mislio da treba da radim, i sve sam platio. Ko ne plati na mostu…
I tako, sedeći u tim kolima, koja su mi bila sve,moja kuća, život, razmišljam… Palim cigaretu, napolju rominja dosadna kiša. Sa radija se čuje Goca Tržan, i osećam kako me polako ponovo sve steže… Ali, rekao sam sebi, gotovo je, ideš dalje. I nastavio sam…
Kroz kapi koje klize preko prozora, zagledan negde u prazno, ipak vidim nešto, što će me podići iz svega. Vidim deo života, koji tako olako propuštamo, sitnice na koje se ne obaziremo kad nam je lepo, kad mislimo da je svet naš. Gledam napolje i vidim dvojicu radnika kako po ovoj dosadnjoj, hladnoj jesenjoj kiši kopaju neki kanal, i tek tada shvatam da meni nije najteže na svetu. A mislio sam da jeste. Da će se svet zaustaviti, da će Dunav poteći uzvodno, da će… Mislio sam da je meni najteže. Ali, tog momenta, dok sam gledao u te slike života, onako zavaljen u toplom autu, duboko uvlačeći Marlboro, i slušajući muziku, otvorilo mi se pred očima.
Posle toliko godina, mnogo preveslanih kilometara uzvodno po Dunavu, posle svih padova, drago mi je sa sam tada smogao snage da se vratim iz ludila koje me je uhvatilo, u koji sam sebe doveo zbog nekoga ko…nije više ni bitno. I da sam u toj maloj sceni, koja mi se ukazala kroz kišne kapi, uspeo da shvatim i naučim nešto. I da danas, mogu da se sa osmehom sećam svega, svih velikih planina koje su stajale ispred mene u tim trenucima, a za koje tek sada, sa ove distance, znam da su bile samo malena brda, pitomi bregovi. I da mogu svojim prijateljima da poručim, da se nikada ne predaju, da gledaju život sa vedrije strane, ma koliko im to u trenutku izgleda teško, da znaju da uvek od goreg ima goreg, i da samo velika volja i želja, mogu učiniti ono što ni milioni raznih novaca ne mogu.
A Tebi, koja si bila zaslužna za moje tadašnje nedaće, ako ovo pročitaš, hvala na lekciji, kojom si mi pomogla da postanem bolji i pametniji, i na kraju krajeva srećniji nego ikada do sada.
Jesen 2003. Pre samo mesec dana, mislio sam da je za mene život stao, da nema više napred, da je gotovo… Od kada znam za sebe, radio sam kako sam mislio da treba da radim, i sve sam platio. Ko ne plati na mostu…
I tako, sedeći u tim kolima, koja su mi bila sve,moja kuća, život, razmišljam… Palim cigaretu, napolju rominja dosadna kiša. Sa radija se čuje Goca Tržan, i osećam kako me polako ponovo sve steže… Ali, rekao sam sebi, gotovo je, ideš dalje. I nastavio sam…
Kroz kapi koje klize preko prozora, zagledan negde u prazno, ipak vidim nešto, što će me podići iz svega. Vidim deo života, koji tako olako propuštamo, sitnice na koje se ne obaziremo kad nam je lepo, kad mislimo da je svet naš. Gledam napolje i vidim dvojicu radnika kako po ovoj dosadnjoj, hladnoj jesenjoj kiši kopaju neki kanal, i tek tada shvatam da meni nije najteže na svetu. A mislio sam da jeste. Da će se svet zaustaviti, da će Dunav poteći uzvodno, da će… Mislio sam da je meni najteže. Ali, tog momenta, dok sam gledao u te slike života, onako zavaljen u toplom autu, duboko uvlačeći Marlboro, i slušajući muziku, otvorilo mi se pred očima.
Posle toliko godina, mnogo preveslanih kilometara uzvodno po Dunavu, posle svih padova, drago mi je sa sam tada smogao snage da se vratim iz ludila koje me je uhvatilo, u koji sam sebe doveo zbog nekoga ko…nije više ni bitno. I da sam u toj maloj sceni, koja mi se ukazala kroz kišne kapi, uspeo da shvatim i naučim nešto. I da danas, mogu da se sa osmehom sećam svega, svih velikih planina koje su stajale ispred mene u tim trenucima, a za koje tek sada, sa ove distance, znam da su bile samo malena brda, pitomi bregovi. I da mogu svojim prijateljima da poručim, da se nikada ne predaju, da gledaju život sa vedrije strane, ma koliko im to u trenutku izgleda teško, da znaju da uvek od goreg ima goreg, i da samo velika volja i želja, mogu učiniti ono što ni milioni raznih novaca ne mogu.
A Tebi, koja si bila zaslužna za moje tadašnje nedaće, ako ovo pročitaš, hvala na lekciji, kojom si mi pomogla da postanem bolji i pametniji, i na kraju krajeva srećniji nego ikada do sada.
