Zaborav - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Juce i sutra

Zaborav

Oceni ovaj blog
- Htela bih da vam predstavim novu stanarku našeg doma. Očekujem da ćete joj pomoći da ovde stekne prijatelje i oseti se sigurnom u svom novom okruženju. A vi gospođo, nadam se da ćete se ovde lepo uklopiti. Ovde ima puno vaših vršnjaka i dan je ispunjen mnoštvom aktivnosti. Mislim da vam neće biti dosadno. Izvolite, odaberite mesto za sedenje. Ostaviću vas a ako vam nešto bude trebalo, samo pozovite. Prijatan dan!

-Hvala vam - prošaputa tihim glasom. Njen bojažljivi, pomalo prazan pogled, ovuhvati grupu žena i muškaraca, od kojih su neki sedeli i međusobno razgovarali a neki igrali karte ili čitali.

Priđe praznoj stolici kraj prozora i sede. Sa rukama sklopljenim u krilu, prepuštena svojim mislima, zurila je u magličastu zavesu kišnih kapi koje su besomučno udarale u staklo.

- Izvinite, mogu li da sednem pokraj vas? – nečiji glas preseče joj tok misli.
- Da, u redu je – uzvrati, ne osvrćući se.
- Ne prestaje.
- Pada već satima …to nebo plače.
- Kako se već nije umorila?
- Isto se pitam. Oblaci će oslepeti od težine tereta koji nose i nikako da ga se oslobode.
- Možda su to suze olakšanja. Potom će se sivilo raspršiti, rasplinuti zrakom koji bi da se probije odnekud. Kao i uvek posle kiše, pojaviće se sunce.
- Ume i ono da me zamori kao ovo sivilo.
- Raspoloženje je ponekad kreator remek dela koji je za divljenje ili nečeg bezvrednog što izaziva gađenje ili ravnodušnost….tako je i naspram sunčanog ili oblačnog dana i njegovog doživljaja.
- A duga?
- Ona je simbol nedodirljive, kratkotrajne, jedinstvene lepote, luk ispod koga se prolazi samo jednom, izazov za slikara , fotografa…
- Da ne slikate možda?
- Da, i sada u ovim godinama kada je umetnost prestala da bude moja profesija.
- Obožavam miris uljanih boja i grubost uvoštenog platna koje čeka da oživi- okrenu se prema njemu i pažljivije ga pogleda.

Bio je to markantan muškarac sede, guste, malo duže kose. Njegove plave, duboke oči pažljivo su je posmatrale. To je malo pomete i natera da pocrveni i skrene pogled ka grupi. Par trenutaka je vladala tišina koju nijedno od njih nije želelo da remeti.

- Da niste mozda slikarka?
- Ne, ne, nisam...samo volim slikarstvo…i umetnost svake vrste. I ovde radite?
- Svakog dana po par sati posvetim slikanju. Imamo povremene izložbe a i podučavam one koji bi želeli da nauče nešto više o crtanju. To me poprilično opušta, ispunjava vreme. To nije navika, to je moja potreba.
- Oduvek sam bila netalentovana, pokušavala sam nešto ali mi nije uspevalo.
- Možemo da probamo ako želite…dođite, pogledajte kako izgleda pa odlučite. Svako nov je dobrodošao.
- Razmisliću o tome. Ako ništa drugo zbog tog mirisa lanenog ulja koji mi prijatno štipka nozdrve i tako godi…nemam pojma zašto – nasmeja se po prvi put.
- Ovde ne može biti dosadno ako se lepo organizuje vreme. Česti su izleti van grada, ide se na pozorišne predstave, ima i koncerata koji se ovde organizuju, biblioteka je jako bogata.
- Čemu?
- Zato što naši životi nisu došli do kraja… ako sam dobro razumeo ovo pitanje.
- Sasvim, ali …vi se na ovom mestu uistinu osećate dobro?
- Da, zadovoljan sam. Previše bi bilo upotrebiti termin “srećan” mada se mnogi ni toga ne bi libili. Možda i jesu u pravu. Mislite drugačije?
- Čak se i bojim da mislim, više se rukovodim svojim osećanjem koje me tera na ideju da sam odavno umrla a da to i ne znam.
- Živi ste, vodimo jedan lep razgovor, uskoro će i ručak, potom odmor, čas slikanja ako želite.
- Ne zamerite mi…nemam običaj da ovako razgovaram sa nepoznatim ljudima…možda me samo ovo vreme navodi na turobno raspoloženje.
- Vi ovde ne morate da budete sami. Bojite se izolovanosti? Praznine? Vremena koje protiče a da ne činite ništa, niti možete išta?
- Da. Kako ste znali?
- Možda mislimo isto. Upitajte isto bilo koga od ovih ljudi pokraj nas, neće biti velike razlike.
- Imate li prijatelja ovde?
- Ne bliskih, pre bi ih mogao nazvati dobrim poznanicima…sapatnicima – nasmeja se na te svoje reči.
- Van ovih zidova, imate li koga? Nekog svog, željnog da vas vidi, poseti?
- Imam dvoje dece, unučad, čak i praunuče na putu.
- Lepo je čuti takve stvari. Vi niste sami, to je sigurno.
- Ne, nisam sam… ponekad samo usamljen.
- Zar to nije gore od samoće? Kada mnoštvo izvan a usamljenost iznutra odzvanja, nadglašavajući sve bukom svog hoda po kutovima svesti… I zeljne da se tu učauri zauvek, bez naše dozvole i volje?
- Borim se. Trudim se da je savladam i sprečim. Ume da bude uporna, dugotrajna i bolna ali ja imam vremena. I snage.
- Ne bojite se?
- Čega?
- Da jednog dana nece doći, da će vas zaboraviti? Kao da ih nikada niste ni imali, da oni nisu imali vas?
- Da, jako se bojim ali oni to ne moraju znati. Pokusavam to i od sebe da sakrijem ponekad. Zasada uspeva.
- To znači da ste im unapred oprostili ako okrenu leđa. Vi ste jak covek.
- Mislim da je najbolje reći da sam realna osoba. Ljubav se ne kupuje a sažaljenje nije motiv kojim bih voleo da se drugi rukovode u odnosu prema meni. Nego, šta mislite da sada zajedno odemo na ručak, može?
- Oh, da…u redu je. Mislim da će mi prijati vaše društvo.

Oboje laganim korakom krenuše ka trpezariji koja se polako punila. Sedoše za sto na kome je stajao pribor za dvoje. Ručak je protekao u tišini, uz zveckanje escajga i tihi žamor sa strane. Uživali su u obroku i ispijanju popodnevne kafe koja se pušila iz velikih šolja. Prećutnim pogledom se dogovoriše da napuste salu i vrate u svoj kutak gde beše prekinut jutrošnji razgovor.

- Ovako je svaki dan? Tiho, bez velikih uzbuđenja? -upita ga.
- Uglavnom, osim kada je vreme poseta ili neka proslava.
- Posete su česte?
- Svakog vikenda a po potrebi može i češće.
- Pretpostavljam da se već radujete predstojećem vikendu.
- Nemam posebnog razloga, posete neće uskoro biti.
- Verovatno su puno zauzeti, razumem.
- A vaši? Hoće li oni doći?
- Ne. Ja nemam …
- Žao mi je. Sigurno je bolno i ne želite o tome da razgovarate. Dugo ste sami?
- Ne, ne toliko dugo. Boli više od ogrebotine – osmehnu se tužno.
- Sve rane su izlečive, čak i one duševne. Traje to ali medikament je uvek pri ruci.
- Mislite?
- Da, skoro da sam siguran u to. Dobar prijatelj je solidan oslonac na primer.
- Imate li ovde takvih? Oh, da…već sam zaboravila…rekoste da imate samo poznanike.
- Nikad se ne zna kada može takav da se pojavi. Svaki dan je izvor mogućih iznenađenja, onih najlepših.
- Verujete i u to? Smatrate li sebe optimistom?
- Mislim da nemam veliki izbor, kao ni bilo ko od nas. Priklanjam se onome lakšem po savest i raspoloženje.
- Nikada nisam verovala da se takva stvar može izabrati. Verujem u izbor dobre knjige, društva, možda partnera.
- Možda su vaše želje oduvek bile skromne a vera slaba. Možete vi to, znam.
- Otkud bi mogli znati? Ne poznajete me.
- Neke stvari se daju osetiti. Verujete u intuiciju?
- Da…nešto mi govori da ste u pravu, i da mogu da vam verujem.
- Trudiću se da to i opravdam. No, upravo bi trebao da počne moj popodnevni čas. Želite li sa mnom? Da probamo?
- Pa…mogla bih. Ionako bih se dosađivala.

Uronjena u papir sa olovkom u ruci, sedela je i predano iscrtavala konture korpice sa voćem, postavljene ispred polaznika slikarskog kursa. On se šetao između redova i davao primedbe ili pohvale na urađene radove. Priđe joj iza leđa i zagleda se u njen crtež. Potezi su bili jasni, sigurni, verna kopija motiva koga je trebalo odraditi za ovaj čas. Nasmešio se i potapšao je po ramenu. Ona ga pogleda, ponovo porumene i stidljivo mu se nasmeši.

Šoljica vrelog čaja nepažnjom udari jače o tacnu pa se nekoliko kapi prosu po stolu. Uze salvetu i pažljivo obrisa prolivenu tečnost. Sa nestrpljenjem baci pogled na ulaz u zajedničku sobu za odmor. Još uvek je nije bilo premda je obećala da će doći kako bi nastavili razgovor. Onda je ugleda kako se osvežena, drugačije odevena pojavljuje i prilazi mu sa osmehom. On ustade i ponudi joj stolicu.

- Već sam počeo da pijem čaj, očekivao sam vas malo ranije.
- Moram da priznam da sam se uspavala, malo sam se umorila.
- Od crtanja ili od našeg razgovora?
- Oh, ne! To je tako prijalo. Da je drugačije, ne bih sada bila ovde.
- Voleo bih da vam pokažem nešto.
- Šta to? Neki svoj crtež?
- Ne, to vam mogu pokazati sutra. Nešto …lično.
- Izvolite, ne znam čemu da zahvalim toliko poverenje?

Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvuče fotografiju koja proklizi preko stola do njene ruke. Ona uze fotografiju i prinese je bliže licu, nameštajuci drugom rukom naočare koje bejahu skliznule naniže. Pogled ostade zapečaćen na fotografiji par trenutaka a onda je spusti na sto. Zaroni glavu u dlanove, zaklanjajući lice. Sedeo je nepomičan, ne govoreći ništa.

- Ja ih poznajem – prošaputa.
- Da…ti ih poznaješ. Svi su tu na slici.
- I mi…zašto sam zaboravila?
- To je samo tren. Oni su tu u tvom srcu. I nisi sama…ovde sam…malo usamljen ali kada mi se ovako vratiš, ne bih menjao našu samoću nizašta. Razumeš li to?
- Želeli smo da budemo ovde, toga se sada dobro sećam.
- Da. Oni sada imaju svoj život a mi ovde naš. I znaš…oprostili su nam zbog te odluke. I mi njima što nas nisu sprečili – nasmeja se gledajući je zbunjenu i tek probuđenu iz trenutaka zaborava. Uze njenu ruku i poljubi joj dlan.
- Volim te …volimo te svi.


Još jedan dan u nizu već odigranih i tek mogućih, koji su se sve češće ponavljali, kada je morao da je iznova “upoznaje” i približava sebi, bejaše priveden kraju. Sada su mogli mirno da odu na odmor u zajedničku sobu u kojoj su njegove lične stvari bile sakrivene, van njenog vidika, i iz koje se on svako jutro tiho na prstima iskradao, ne želeci da je probudi i uplaši. Na počinak je otišla spokojna i mirna, sa glavom na njegovom ramenu. Pre no što utonu u san, on iskreno požele da se igra susreta i ponovnog upoznavanja sa njegovom jedinom, voljenom odloži za neko drugo sutra.

Pošalji "Zaborav" na Facebook Pošalji "Zaborav" na Google Pošalji "Zaborav" na My Yahoo! Pošalji "Zaborav" na Live Pošalji "Zaborav" na MySpace Pošalji "Zaborav" na Twitter Pošalji "Zaborav" na Digg Pošalji "Zaborav" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Maha-maja (avatar)
    Joj , ovo je tako stvarno, obilazim jednu baku, redovno, koliko mi se obraduje, pa se onako, sepuri...Jedna zena, stalno, svim posetiocima, gura u ruku papiric sa telefonom svoje dece, i niko od nas nema srca da joj kaze da ne zele ni da cuju poruku, ni da dodju jer ''da imaju vremena ne bi PLACALI TOLIKE PARE''
    Da, tugaljivo ih je videti .Cisti su, dobiju sve sto im treba osim nezaborava ( ljubavi)
  2. lejla.al.dbuni (avatar)
    Bila sam dugo,profesionalno,u kontaktu sa ljudima u domovima za stara lica..
    Sudbina svakog od njih je posebna,cesto bolna zivotna prica.
    Ovo je jedna od njih,ispricana jednostavnim recima,a tako topla,ohrabrujuca..pogodila je srz osecanja ljudi na kraju sopstvenog zivljenja.
    Slika dvoje ljudi iz proslosti kojima je namenjeno da nakon mladosti i starost provedu zajedno..
    Ulepsala si mi jutro,Lanavi..zahvaljujem!
  3. Arhimed 1 (avatar)
    Draga lanavi pravi si majstor naracije. Čini mi se da je svaka reč ovog kazivanja kockica mozaika koji izuzetno realno odslikava naše treće doba.
  4. lanavi (avatar)
    Citat Original postavio Maha-maja
    Joj , ovo je tako stvarno, obilazim jednu baku, redovno, koliko mi se obraduje, pa se onako, sepuri...Jedna zena, stalno, svim posetiocima, gura u ruku papiric sa telefonom svoje dece, i niko od nas nema srca da joj kaze da ne zele ni da cuju poruku, ni da dodju jer ''da imaju vremena ne bi PLACALI TOLIKE PARE''
    Da, tugaljivo ih je videti .Cisti su, dobiju sve sto im treba osim nezaborava ( ljubavi)
    Valjda ih jos samo ljubav, makar i iluzorna, odrzava...nazalost.
  5. lanavi (avatar)
    Citat Original postavio lejla.al.dbuni
    Bila sam dugo,profesionalno,u kontaktu sa ljudima u domovima za stara lica..
    Sudbina svakog od njih je posebna,cesto bolna zivotna prica.
    Ovo je jedna od njih,ispricana jednostavnim recima,a tako topla,ohrabrujuca..pogodila je srz osecanja ljudi na kraju sopstvenog zivljenja.
    Slika dvoje ljudi iz proslosti kojima je namenjeno da nakon mladosti i starost provedu zajedno..
    Ulepsala si mi jutro,Lanavi..zahvaljujem!
    Nema na cemu Lejla, samo sve price nisu ohrabrujuce, niti tako jednostavne i utesne...No, izbora ionako bas nema.
  6. lanavi (avatar)
    Citat Original postavio Arhimed 1
    Draga lanavi pravi si majstor naracije. Čini mi se da je svaka reč ovog kazivanja kockica mozaika koji izuzetno realno odslikava naše treće doba.

    Arhimede, ti jos uvek nisi covek treceg doba, a ja do treceg necu ni prici, niti nameravam! Mozda zbog ovakve price a mozda i zbog toga sto jos uvek ne mogu da prihvatim da moze da se desi nesto bas ovako.
  7. med_i_zaoka (avatar)
    Ovo je lepo
    Podseti me na jedan film, sa D.Barimur
    o devojci koja se svakog jutra budi i misli da je isti datum iste godine