Bila je jedna mogucnost,retka i neobicna koju je trebalo sacuvati.Tako sam mislila i odmah se pokajala...
Upao je u moj zivot u casu slabosti i bio uzrok i svedok izdaje,kratkotrajne ali strane.Zato sam zelela da bude los covek,sve bi tada bilo lakse.Bili smo zbunjeni oboje,nismo znali kako da se drzimo i sta da kazemo jedno drugome.Izmedju naseg poslednjeg vidjenja stajali su mnogi meseci,dani,a hteli smo nekako da sakrijemo da nas je zivot rastavio...
Bili smo dva stranca koja nisu htela tako da se ponasaju.Najmucnije je bilo razmisljanje kako je trebalo da bude,sta smo mogli i sta nismo mogli da ucinimo.
O cemu bih sa njim govorila...O sebi nece da kaze nista.Uverila sam se....
Govorili bismo o meni.Seli bismo u neki prazan prostor u svetu-a izvan njega,sami,smeseci se onim svojim dalekim,sigurnim osmesima koji i nisu osmesi vec daleka pronicljiva hladnoca neceg vec vidjenog...
Gledali bismo se pogledima koji vide sve i nicemu se ne cude....
I slusao bi me pazljivo zagledan u saru pohabanog stoljnjaka ispred sebe ili u suncani zrak sto se uporno probija kroz iskricavu senku teskog duvanskog dima.
I kad ja ucutim reci ce mi istinu od koje ce mi biti lakse....
Zamisljajuci taj razgovor,ozivljavala sam njegov lik ne cudeci se kako sam i posle toliko godina zapamtila mnogo od njega.
Cekala sam da ostanemo sami,da nastavimo neobican razgovor,ne krijuci se.
Taj nemirni,mladi pobunjeni covek koji je mislio da donkihotovski moze da bude nasuprot svemu mi je ipak izgledao kao covek na kog bih mogla da se oslonim.Sve sto je cinio bilo je ludo,sve sto je govorio bilo je neprihvatljivo,a znam da bih samo njemu mogla da se poverim...jer je posten...
Ne zna sta hoce,ali zna sta radi.Ubio bi ,ali ne bi prevario.Jedini on.
Ne znam zasto,mozda sto je patio,sto je u mukama stekao iskustvo koje ga je oslobodilo naturanog misljenja koje veze,sto nema predrasuda,sto je rascisto sa strahovima.
Takvi ljudi mnogo znaju...Vise nego mi koji klecamo od nametnutih pravila,od straha,od greha,od navike,od strepnje pred uvek mogucom krivicom...
I tako me proganja u mislima s vremena na vreme,tek da me podseti da ce uvek biti deo mene i mog zivljenja,da me podseti na sve sto smo mogli biti a nismo,samo zato sto ja nisam mogla snaci snage i biti uz njega takvog kakav jeste,jedan,jedinstven,od Boga namenjen meni...
Ponekad kasno shvatimo da samo u trenutku koji ne prepoznamo gubimo jednu sasvim drugaciju sudbinu koju oni ovakvi kakvi jesu odnose nazad sa sobom,pretvoreni u andjele,Bogu...
Upao je u moj zivot u casu slabosti i bio uzrok i svedok izdaje,kratkotrajne ali strane.Zato sam zelela da bude los covek,sve bi tada bilo lakse.Bili smo zbunjeni oboje,nismo znali kako da se drzimo i sta da kazemo jedno drugome.Izmedju naseg poslednjeg vidjenja stajali su mnogi meseci,dani,a hteli smo nekako da sakrijemo da nas je zivot rastavio...
Bili smo dva stranca koja nisu htela tako da se ponasaju.Najmucnije je bilo razmisljanje kako je trebalo da bude,sta smo mogli i sta nismo mogli da ucinimo.
O cemu bih sa njim govorila...O sebi nece da kaze nista.Uverila sam se....
Govorili bismo o meni.Seli bismo u neki prazan prostor u svetu-a izvan njega,sami,smeseci se onim svojim dalekim,sigurnim osmesima koji i nisu osmesi vec daleka pronicljiva hladnoca neceg vec vidjenog...
Gledali bismo se pogledima koji vide sve i nicemu se ne cude....
I slusao bi me pazljivo zagledan u saru pohabanog stoljnjaka ispred sebe ili u suncani zrak sto se uporno probija kroz iskricavu senku teskog duvanskog dima.
I kad ja ucutim reci ce mi istinu od koje ce mi biti lakse....
Zamisljajuci taj razgovor,ozivljavala sam njegov lik ne cudeci se kako sam i posle toliko godina zapamtila mnogo od njega.
Cekala sam da ostanemo sami,da nastavimo neobican razgovor,ne krijuci se.
Taj nemirni,mladi pobunjeni covek koji je mislio da donkihotovski moze da bude nasuprot svemu mi je ipak izgledao kao covek na kog bih mogla da se oslonim.Sve sto je cinio bilo je ludo,sve sto je govorio bilo je neprihvatljivo,a znam da bih samo njemu mogla da se poverim...jer je posten...
Ne zna sta hoce,ali zna sta radi.Ubio bi ,ali ne bi prevario.Jedini on.
Ne znam zasto,mozda sto je patio,sto je u mukama stekao iskustvo koje ga je oslobodilo naturanog misljenja koje veze,sto nema predrasuda,sto je rascisto sa strahovima.
Takvi ljudi mnogo znaju...Vise nego mi koji klecamo od nametnutih pravila,od straha,od greha,od navike,od strepnje pred uvek mogucom krivicom...
I tako me proganja u mislima s vremena na vreme,tek da me podseti da ce uvek biti deo mene i mog zivljenja,da me podseti na sve sto smo mogli biti a nismo,samo zato sto ja nisam mogla snaci snage i biti uz njega takvog kakav jeste,jedan,jedinstven,od Boga namenjen meni...
Ponekad kasno shvatimo da samo u trenutku koji ne prepoznamo gubimo jednu sasvim drugaciju sudbinu koju oni ovakvi kakvi jesu odnose nazad sa sobom,pretvoreni u andjele,Bogu...
