Odmah moram da priznam da volim veću. Pri prvom susretu sam se zaljubio u nju i do dana današnjeg moja ljubav se samo uvećavala. Volim da je držim u ruci, da je gledam. Nežan sam i pažljiv. Volim crne a drage su mi i plave, volim je u svim bojama. Volim što je ženskog roda.....volim sve kad je u pitanju ona.
Ne mogu da sporiim onima koji vole male, valjda su takvog senzibiliteta. Ne zameram ni onima koji je uopšte ne vole...evropske integracije daju čoveku mogućnost izbora...neka u ruku uzme svako šta želi.
Ja sam odabrao da u ruku uzmem sliku, veću. Žao mi je što sam možda neke razočarao pa su pomislili da govorim o "onoj"...
Meni je slika mnogo draga, družim se i sa njom provodim dosta vremena. Ona neumoljivo beleži trenutak u vremena... radost, tugu, patnju, želju, osećanje, pretnju, smrt...
Da li nas je nekad prevarila. Ne. Varaju samo oni koji manipulišu . Na žalost sad su takva vremena da ne treba verovati svakoj slici koja nam se plasira iz medija. Nije nikakvo čudo da u novinama osvane paparazzi snimak nekog poznatog uhvaćenom bez šminke i osmeha a koliko jos sinoć nam se kezio našminkan sa izbeljenim zubima u skupocenom odelu sa TV ekrana.
Photoshop je cudo. Od malog pravi veliko, od debelog mršavo, namrgođeni postaju veseli, vremešni se podmlađuju...čuda svakojaka baš kao u cirkusu...
...sta ces, sudbina...
