Biblioteka i vrt

Austrijski milioner Karl Rebeder (47) odlučio je da pokloni svu svoju imovinu i 2,7 miliona funti jer ga bogatstvo nikada nije činilo srećnim, piše Dejli mejl.
Rebeder, koji živi u Lincu, namerava da pokloni veliko bogatstvo siročićima i agencijama koje brinu o siromašnima u Južnoj Americi.
„Došao sam na ovu ideju pre nekoliko godina kada sam posetio Havaje”, rekao je Rebeder.
On je već poklonio svoje luksuzne automobile i avion, a uskoro planira da se odrekne i drugih vrednih stvari.

„Ne mogu da dočekam da se rešim svega”, poručuje Rebeder.
On je za Dejli Telegraf rekao da smatra da je novac kontraproduktivan, jer sprečava dolazak sreće:
„Ja ne želim ništa da imam. Apsolutno ništa”, poručuje Rebeder.

Шта су циљеви у животу?
Нема важнијег циља него стећи знање, прозрети принципиум индивидуатионис, прозрети илузорну природу света и наслутити трансцендентно. Облачити свадбено рухо, припремати се за краљевску свадбу, како каже Сведенборг.

То је циљ а где је у свему томе новац?

Нажалост, и он мора бити ту. Потребно је купити слободно време које ће бити употребљено на стицање знања и обезбедити неопходне потребе тела. То је све што је од новца и потребно, све остало је луксуз који можемо имати, али и не морамо.

Рецимо, да бисмо спознали естетску контемплацију идеја можемо, ако имамо пара, отићи у Лувр. Али, ако немамо пара можемо исто тако отићи на неку малу изложбу у свом месту, или на крају крајева, можемо отићи у природу и видети уметничка дела у оригиналу (ово последње није у "инстант" паковању али је испада чак и најбоље).

Шта бисмо ми уопште могли желети? Свако има нешто највредније што се не може упоредити ни са чиме на овом свету, или метафизички дух у самом себи. Цело "царство божије" је у нама и шта би могли имати преко тога? Ништа! Међутим, проблем је што смо ми изван тога. То је у нама, али скривено, закључано, запечаћено са седам печата тишине. Ми смо у затвору принципа индивидуације, ми смо у мрежи Мајиној... у илузији.
Значи, знамо шта је циљ, побећи из затвора, а новац на том путу може бити само помоћ. Он нам може обезбедити бољу турпију којом ћемо пресећи решетке, али циљ је пресећи решетке а не сама турпија. Урадили то челичном или турпијом од камена свеједно је.

Дакле, новац не може купити срећу. Он нам може олакшати пут да до среће дођемо. А све што је човеку заправо потребно садржано је у овим речима:

Čovek koji ima biblioteku i vrt ne žudi ni za čim"
Ciceron

 

[re[ ]De]

Čovek koji ima biblioteku i vrt ne žudi ni za čim" Ciceron

Pametan covek...

 

[hakim bej]

Jel taj baja imao decu?

 

[hakim bej]

Covek ocigledno nije imao decu.

 

[oziman]

Da li odmor vežete uz rad ili nerad?
Šta određuje naš odnos prema radu?
Gdje je mjesto jednom, drugom i trećem s obzirom na mentalitet našeg naroda
Koliko formirane društvene vrijednosti utiču na naš stav i odnos prema radu, neradu i da li je odmor sinonim za nerad u našem narodu
Da li smo mi 'lijen' narod jer ne vjerujemo u rad?
A ne vjerujemo jer nas društvo tome ne uči..
Postoji li u našem narodu moralna snaga koja će izmjeniti sveprisutno prebacivanje tereta na drugoga, izbjegavanje obaveza, povećanje kriminaliteta kao izlaz od 'najgoreg i najvećeg' neprijatelja našeg naroda...a to je pošten rad?

Све зависи од циља који човек у животу следи. Ако је неко прихватио назовимо га, "класични начин" путовања кроз живот, а који се своди на отприлике ово: заврши школе, запосли се, формирај породицу, када остариш иди у пензију и на крају умри.

Ако је неко прихватио овакав животни пут, са њим је преузео и рад као неодвојиви део тог пута. Ако хоћеш породицу мораш ићи у лов, како би породицу исхранио.
Међутим, ако човек гоњен метафизичком потребом успе да прозре сву мањкавост и заправо бесмисленост "класичног пута" и ради тога покуша да нађе праву сврху живота, ићи ће сасвим другачијим путем у коме је рад једна велика сметња. Филозоф захтева доколицу! Она њему није терет, већ земљиште на коме ће зидати своју грађевину која не пропада, која не настаје и нестаје већ увек јесте.

Нема ништа горе него таквог човека упрегнути у кулук рада. То је исто као Пегаза упрегнути у јарам. Зато је срећан онај ко може рад избећи у животу захваљујући наследству, некој срећи или слично. Међутим, онима који нису толико срећни, остаје да раде, али да им циљ буде да новцем који зараде једном у будућности купе себи доколицу. То заправо није толико тешко. Епикур је још писао да постоје три потребе у животу човека: Оне без којих се не може: одећа, стан и храна. Оне које су потребне али без којих се може или полно задовољење и у треће спада све остало као луксуз.

Значи, само ово прво приморани смо безусловно задовољити, а у свему осталом можемо смањити своје захтеве све до нивоа када ћемо себи обезбедити доколицу коју ћемо затим посветити изучавању филозофије које у перспективи води ка спасењу од живота и света. Нема важнијег рада од тога.
Новцем који смо изгубили тиме што нисмо радили у некој фирми, купили смо слободно време.