Hm.. Odnekle se mora poceti... Pa aj da krenem onda kad sam vec ovde...
Ovako....
Prolazim kroz period odrastanja kada trazim sebe, kada gradim svoje stavove, odnos prema sredini u kojoj se nalazim bla bla bla i tako dalje...
E, sad, bas kad dodjemo do tog odnosa prema okolini ima nesto sto zaskripi u glavici. Velika vecina tinejdzera uglavnom ima problem kako da se uklopi, trazi paznju, pa neku dozu popularnosti ili sta vec... Zele da budu prihvaceni, ali nisu sigurni to mogu biti kao takvi kakvi jesu... Zato sminkaju svoju stvarnost i predstavljaju se onakvima kako misle da bi se uklopili u slagalicu...
Lepa sam, pametna, zanimljiva, simpaticna... Svako ko je imao prilike da poprica sa mnom nije ostao ravnodusan.. Ili me vole, ili me ne vole.. A ja znam na koje osobe uvek mogu da racunam, imam svoj (doduse mali, ali odabrani) krug dragih ljudi, koje volim, i koji su mi bezbroj puta pokazali da je i njima stalo do mene... Njih se drzim... A za ostale sam najcesce nedostupna, kao nedodirljiva, zatvorena... Mogu da popricam s vremena na vreme, budem fina, ljubazna, ucinim koju uslugu ako mogu, i to je otprilike to...
U svakom slucaju potrebno je dosta vremena dok u nekoga steknem dovoljno poverenja i dopustim da mi pridje koji korak blize, da me bolje upozna, i ja njega.
Ne jurim nikad nikog, bezbroj puta sam pogresila u proceni kada sam ja bila zainteresovana da upoznam odredjenu osobu, a onda sam imala i onaj glupavi osecaj da istu gusim... Samo pustim, pa sta bude.... Cekam... Verujem, oni pravi ce doci sami...
Kao takva se ne mogu da se utopim u masu... To je nesto sto mi nekad cak i godi...
Medjutim, vremenom sam to dovela do tavkvog extrema, da sam pocela da teram kao neki inat, i necu da radim ono sto svi drugi rade.
Muzika koja se najvise slusa mi nije zanimljiva, vise uzivam u muzici prosloga veka... Ne volim klubove, zurke, bar ne nesto preterano, prijatnije se osecam na mirnijim mestima, u prijatnom drustvu, gde nema guzve (uh, ne podnosim guzve)... Kad je oblacenje u pitanju - dok bar 75% devojaka koje mogu da vidim fura neki fancy stil, ja oblacim ono u cemu se osecam najudobnije - da l' su to trenerke, najobicnije farmerke, jednostavna majica...patike...ako cu da se sredim i nasminkam - pa sredicu se za neku posebnu priliku... mrzi me za svaki dan... Mesta koja su aktuelna - ili zaobilazim ili samo nisam zainteresovana da ih vidim...
Tako mi se svidja...
A onda.. :
Pre par meseci drugarica mi je pokazivala svoj profil na myspace-u.. Bilo mi je interesantno, pa sam i sama sebi otvorila account.
Izvrljala sam neke gluposti o sebi, svoje slike nisam zelela da kacim... Imala sam 10-ak prijatelja, sa njima se koliko toliko i dopisivala... Za pocetak je i bilo manje-vise zanimljivo...
Vremenom, sve vise meni poznatih osoba je otkrivalo myspace... Rado sam prihvatala one koji su mi gotivni...
Razgledajuci malo po malo nailazila sam na profile mnogih koje znam povrsno, ili iz vidjenja, ili sam sa njima na cao-cao... Mislim se: "pa doobro..".
Gledajuci dalje, njihove prijatelje, slike i ostalo, osetih se kao uljez kome tu jednostavno nije mesto.
Ih, ma to se da lako resiti, okacim par svojih pozerskih fotkica, i dodam koga stignem medju prijatelje, a onda krenem svima njima i da saljem poruke pa se kao dopisujemo... Vau, bas bih bila popularna... Zvuci primamljivo??!
Ammm... nee!
Sama pomisao na to bila mi je gadna...
To nisam ja... Nisam takva, ne zelim da budem nesto sto nisam da bih bila "popularna" pa ni virtuelno...
Obrisala sam account...
Prvi put sam se osetila nelagodno zbog toga se ne uklapam, ha, a ja ni ne zelim da se uklopim... Samo znam da mi tu nije mesto...
A onda dodje u toku noci misao: "A mozda i preterujem?"
Sad, sigurno se necu vracati na myspace, ne pada mi na pamet, jer je cista glupost, i gubljenje dragocenog vremena... Nego samo sad razmisljam, ako bih tu situaciju, kada sam se osetila poput uljeza, preslikala u stvarni zivot, gde sam ja tu, i sta sam? Da li zaista preterujem u svojoj zatvorenosti, praveci se "nedodirljivom"....??
Mozda i jesam extrem...
A da li je to uopste i lose??
Da li da nastavim kao do sad, ne osvrcuci se.. Ili da ipak barem malo smeksam... Vidim tek sad da i nisam bas toliko sigurna u sebe kako sam mislila, cim ovako razmisljam...
Ne znam... Samo, zbunila sam se...:-?
Ovako....
Prolazim kroz period odrastanja kada trazim sebe, kada gradim svoje stavove, odnos prema sredini u kojoj se nalazim bla bla bla i tako dalje...
E, sad, bas kad dodjemo do tog odnosa prema okolini ima nesto sto zaskripi u glavici. Velika vecina tinejdzera uglavnom ima problem kako da se uklopi, trazi paznju, pa neku dozu popularnosti ili sta vec... Zele da budu prihvaceni, ali nisu sigurni to mogu biti kao takvi kakvi jesu... Zato sminkaju svoju stvarnost i predstavljaju se onakvima kako misle da bi se uklopili u slagalicu...
Lepa sam, pametna, zanimljiva, simpaticna... Svako ko je imao prilike da poprica sa mnom nije ostao ravnodusan.. Ili me vole, ili me ne vole.. A ja znam na koje osobe uvek mogu da racunam, imam svoj (doduse mali, ali odabrani) krug dragih ljudi, koje volim, i koji su mi bezbroj puta pokazali da je i njima stalo do mene... Njih se drzim... A za ostale sam najcesce nedostupna, kao nedodirljiva, zatvorena... Mogu da popricam s vremena na vreme, budem fina, ljubazna, ucinim koju uslugu ako mogu, i to je otprilike to...
U svakom slucaju potrebno je dosta vremena dok u nekoga steknem dovoljno poverenja i dopustim da mi pridje koji korak blize, da me bolje upozna, i ja njega.
Ne jurim nikad nikog, bezbroj puta sam pogresila u proceni kada sam ja bila zainteresovana da upoznam odredjenu osobu, a onda sam imala i onaj glupavi osecaj da istu gusim... Samo pustim, pa sta bude.... Cekam... Verujem, oni pravi ce doci sami...
Kao takva se ne mogu da se utopim u masu... To je nesto sto mi nekad cak i godi...
Medjutim, vremenom sam to dovela do tavkvog extrema, da sam pocela da teram kao neki inat, i necu da radim ono sto svi drugi rade.
Muzika koja se najvise slusa mi nije zanimljiva, vise uzivam u muzici prosloga veka... Ne volim klubove, zurke, bar ne nesto preterano, prijatnije se osecam na mirnijim mestima, u prijatnom drustvu, gde nema guzve (uh, ne podnosim guzve)... Kad je oblacenje u pitanju - dok bar 75% devojaka koje mogu da vidim fura neki fancy stil, ja oblacim ono u cemu se osecam najudobnije - da l' su to trenerke, najobicnije farmerke, jednostavna majica...patike...ako cu da se sredim i nasminkam - pa sredicu se za neku posebnu priliku... mrzi me za svaki dan... Mesta koja su aktuelna - ili zaobilazim ili samo nisam zainteresovana da ih vidim...
Tako mi se svidja...
A onda.. :
Pre par meseci drugarica mi je pokazivala svoj profil na myspace-u.. Bilo mi je interesantno, pa sam i sama sebi otvorila account.
Izvrljala sam neke gluposti o sebi, svoje slike nisam zelela da kacim... Imala sam 10-ak prijatelja, sa njima se koliko toliko i dopisivala... Za pocetak je i bilo manje-vise zanimljivo...
Vremenom, sve vise meni poznatih osoba je otkrivalo myspace... Rado sam prihvatala one koji su mi gotivni...
Razgledajuci malo po malo nailazila sam na profile mnogih koje znam povrsno, ili iz vidjenja, ili sam sa njima na cao-cao... Mislim se: "pa doobro..".
Gledajuci dalje, njihove prijatelje, slike i ostalo, osetih se kao uljez kome tu jednostavno nije mesto.
Ih, ma to se da lako resiti, okacim par svojih pozerskih fotkica, i dodam koga stignem medju prijatelje, a onda krenem svima njima i da saljem poruke pa se kao dopisujemo... Vau, bas bih bila popularna... Zvuci primamljivo??!
Ammm... nee!
Sama pomisao na to bila mi je gadna...
To nisam ja... Nisam takva, ne zelim da budem nesto sto nisam da bih bila "popularna" pa ni virtuelno...
Obrisala sam account...
Prvi put sam se osetila nelagodno zbog toga se ne uklapam, ha, a ja ni ne zelim da se uklopim... Samo znam da mi tu nije mesto...
A onda dodje u toku noci misao: "A mozda i preterujem?"
Sad, sigurno se necu vracati na myspace, ne pada mi na pamet, jer je cista glupost, i gubljenje dragocenog vremena... Nego samo sad razmisljam, ako bih tu situaciju, kada sam se osetila poput uljeza, preslikala u stvarni zivot, gde sam ja tu, i sta sam? Da li zaista preterujem u svojoj zatvorenosti, praveci se "nedodirljivom"....??
Mozda i jesam extrem...
A da li je to uopste i lose??
Da li da nastavim kao do sad, ne osvrcuci se.. Ili da ipak barem malo smeksam... Vidim tek sad da i nisam bas toliko sigurna u sebe kako sam mislila, cim ovako razmisljam...
Ne znam... Samo, zbunila sam se...:-?
Sve najbolje...
