Treće poglavlje- Od uspostavljanja “demokratije“, do danas
Do tada, od Zapada potpuno zapostavljanja, opozicija najednom dolazi u vrh interesa. Kao što sam prethodno rekao, tek sa bombardovanjem, Milošević je postao „pravi“ neprijatelj, i trebalo ga je smeniti. EU i SAD postižu dogovor- Amerikanci će dobiti odrešene ruke u vezi sa Kosovom, što će Evropa i priznati, a zajedničkom silama će smeniti Miloševića u Srbiji, gde će EU uspostaviti „svoju“ vladu. Dok su Amerikanci postavljali „medijski prsten“ oko Srbije, finansirali „Otpor“ i kasnije „DOS“, EU je izabrala odgovarajući kadar za kasnije upravljanje zemljom. Milošević, zbunjen, sluđen, ako ne možda i ponovo ubeđen od strane Zapada- dezinformacijama, dozvoljava vanredne izbore na svim nivoima. DOS bira Vojislava Koštunicu za kandidata. Svi zajedno, glatko pobeđuju. Milošević ne priznaje poraz.
-Igre oko 5. oktobra-
Nije bilo teško ubediti narod, revoltiran očajnim životom da blokira sve institucije i organizuje neku vrstu ustanka. Sada, evo nekih mojih ideja kako je sve to izgledalo. Zapad, svestan činjenice da će narod u dovoljnoj masi poći za njima daje odrešene ruke DOS-u za izvođenje mirne revolucije. Ovaj novi koncept, „narandžastih revolucija“, SAD će primeniti potom i u nekim drugim zemljama. Milošević, možda i svestan toga šta ga čeka, bio je spreman da očajnički angažuje silu. On je još uvek bio suvereni komandant vojske. Kako su do večeri sve civilne institucije- skupština, policija, televizija, bile pod kontrolom DOS-a, Milošević se čudi zašto njemu potčinjene snage ne deluju. Vojska naročito.
Odgovor možda leži u događajima od narednog dana, a možda će vas sve iznenaditi ovakva ideja. U ranim jutarnjim časovima 6. oktobra 2000. godine, dok je narod još bio ophrvan nekom vrstom pozitivne neverice zbog smenjivanja diktatora, u Beograd stiže Igor Ivanov, ruski ministar spoljnih poslova, a sa namerom da posreduje u pregovorima Koštunice i Miloševića. Kako to da su Rusi, koji su faktički bili odsutni sa Baklana punih deset godina odjednom vratili? Naime, početkom godine, u Rusiji se odigrala promena vlasti- Jeljcina je zamenio Putin. Nova vlast je konstatovala kako sa Miloševićevom Srbijom, saradnja nema nikakvu perspektivu. Svakako informisani oko događaja u Srbiji, nisu baš imali nameru da sve prepuste slučaju, i na taj način dozvole da se slične stvari odigraju u svim njima susednim republikama. Verovatno je da su do tada već postojali i izvesni kontakti sa Koštunicom i DSS-om, konkretno, strankom desnice, ali nisam uveren da su oni tada bili ispružena ruska ruka, zbog nečega što ću kasnije reći. Tako da postoji i ta mogućnost da su Rusi zapravo, preko „svojih“ kadrova u vojsci stopirali Miloševićev pokušaj kontraudara. Teško da bi se JSO, sve i da je Đinđić napravio dogovor sa Legijom, odupreo tenkovima i avijaciji. Ivanov i Koštunica su mogli da postignu i dogovor, po principu brze razmene usluga- Koštunica da garantuje neometan prolazaj ruskih energenata preko teritorije Jugoslavije u pravcu zapada, kako ne bi došlo da pojave konkurencije- npr. iz „američkog“ Azerbejdžana ili Gruzije, a koliko sutradan on bi postao predsednik. Milošević je bio gotov.
-Đinđić-
U mesecima nakon ovih događaja, DOS je stegao sve konce vlasti u svoje ruke. Iako je predsednik Jugoslavije, najdirektniji proevropejac je svakako bio Zoran Đinđić- očigledno nemački čovek. Otpočinju ekonomske reforme kakve je Zapad želeo. Sveukupna srpska privreda se devalvira, privatizuje, a prodaje- kako evropskim preduzećima, tako i domaćim kriminalcima sa kojima je Đinđić sarađivao, a koji su se obogatili upravo za vreme Miloševića. Pitanje Kosova se retko poteže. Dve godine, Srbija je išla istim putem, kojim su desetak godina ranije krenule i ostale zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka. A onda se dogodil nešto nezamislivo. Đinđića je stigao isti sindrom, koji i Miloševića ranije. Možda samo željan da poveća svoju vlast, možda ne želeći da izgubi i tu vlast koju je imao- usled činjenice da je izgubio Kosovo, možda iz nekog nama nepoznatog razloga, Đinđić je veoma moćno preduzeće- Železaru „Sartid“, prodao Amerikancima, umesto „svojim“ Nemcima. Da li je želeo višestruku zaštitu, da li je to učinio kao mig o mogućem savezništvu u tada aktuelnim američkim ratovima, da li zbog Kosova... Nemci više nisu štitili Đinđića. Oroz je mogao da povuče ko želi- Nemci, zbog izdaje; Amerikanci, da bi najzad stavili Srbiju pod svoje; Rusi, da bi uklonili jednu pretnju i zabili klin na Balkanu, što nisu učinili od 1948.; Mafija, jer je Đinđić radio za interese protivničkog klana. Narednu vladu, Živkovićevu, baš kao ni Miloševića 3 godine ranije, niko nije čuvao.
-Koštunica-
Mnogi se pitaju za koga je radio Koštunica kao premijer. Njegova prva vlada je, u manjoj meri doduše, nastavila punu saradnju sa EU i reforme. Njegova druga vlada je zbog pitanja Kosova do kraja okrenula ćurak. Ne treba zaboraviti da su u prvoj Koštuničinoj vladi bili i SPO i G17+, prva stranka je apsolutno naklonjena Zapadu, druga- tajkunima. Vuk Drašković je naročito interesantna ličnost- uvek je pozvan na Doručak zahvalnosti kod američkog predsednika. Moguće je da je 2000. napustio DOS jer mu se nije dopala ideja da će EU, a ne SAD imati kontrolu nad Srbijom.
Sam Koštunica je sa drugom vladom najzad pokazao svoje pravo lice. 2008. godine, Amerikanci su došli po svoje obećano blago- Kosovo. On im se političkim principom suprotstavio. Koštuničina sklonost Rusiji možda govori da je on sve vreme bio njihov čovek. To ostaje da se odgonetne u budućnosti.
-ZES-SPS-
Veoma je interesantno kako se bivša Miloševićeva partija okrenula svoj nekadašnjem gospodaru- meni je barem sasvim indikativna Dačićeva poseta SAD.
Jedno je sigurno- političku mapu Srbije i dalje će oblikovati različiti tajni i javni sukobi interesa sila, koje usled međusobnih sukoba imaju interese u ovom delu Evrope.
Do tada, od Zapada potpuno zapostavljanja, opozicija najednom dolazi u vrh interesa. Kao što sam prethodno rekao, tek sa bombardovanjem, Milošević je postao „pravi“ neprijatelj, i trebalo ga je smeniti. EU i SAD postižu dogovor- Amerikanci će dobiti odrešene ruke u vezi sa Kosovom, što će Evropa i priznati, a zajedničkom silama će smeniti Miloševića u Srbiji, gde će EU uspostaviti „svoju“ vladu. Dok su Amerikanci postavljali „medijski prsten“ oko Srbije, finansirali „Otpor“ i kasnije „DOS“, EU je izabrala odgovarajući kadar za kasnije upravljanje zemljom. Milošević, zbunjen, sluđen, ako ne možda i ponovo ubeđen od strane Zapada- dezinformacijama, dozvoljava vanredne izbore na svim nivoima. DOS bira Vojislava Koštunicu za kandidata. Svi zajedno, glatko pobeđuju. Milošević ne priznaje poraz.
-Igre oko 5. oktobra-
Nije bilo teško ubediti narod, revoltiran očajnim životom da blokira sve institucije i organizuje neku vrstu ustanka. Sada, evo nekih mojih ideja kako je sve to izgledalo. Zapad, svestan činjenice da će narod u dovoljnoj masi poći za njima daje odrešene ruke DOS-u za izvođenje mirne revolucije. Ovaj novi koncept, „narandžastih revolucija“, SAD će primeniti potom i u nekim drugim zemljama. Milošević, možda i svestan toga šta ga čeka, bio je spreman da očajnički angažuje silu. On je još uvek bio suvereni komandant vojske. Kako su do večeri sve civilne institucije- skupština, policija, televizija, bile pod kontrolom DOS-a, Milošević se čudi zašto njemu potčinjene snage ne deluju. Vojska naročito.
Odgovor možda leži u događajima od narednog dana, a možda će vas sve iznenaditi ovakva ideja. U ranim jutarnjim časovima 6. oktobra 2000. godine, dok je narod još bio ophrvan nekom vrstom pozitivne neverice zbog smenjivanja diktatora, u Beograd stiže Igor Ivanov, ruski ministar spoljnih poslova, a sa namerom da posreduje u pregovorima Koštunice i Miloševića. Kako to da su Rusi, koji su faktički bili odsutni sa Baklana punih deset godina odjednom vratili? Naime, početkom godine, u Rusiji se odigrala promena vlasti- Jeljcina je zamenio Putin. Nova vlast je konstatovala kako sa Miloševićevom Srbijom, saradnja nema nikakvu perspektivu. Svakako informisani oko događaja u Srbiji, nisu baš imali nameru da sve prepuste slučaju, i na taj način dozvole da se slične stvari odigraju u svim njima susednim republikama. Verovatno je da su do tada već postojali i izvesni kontakti sa Koštunicom i DSS-om, konkretno, strankom desnice, ali nisam uveren da su oni tada bili ispružena ruska ruka, zbog nečega što ću kasnije reći. Tako da postoji i ta mogućnost da su Rusi zapravo, preko „svojih“ kadrova u vojsci stopirali Miloševićev pokušaj kontraudara. Teško da bi se JSO, sve i da je Đinđić napravio dogovor sa Legijom, odupreo tenkovima i avijaciji. Ivanov i Koštunica su mogli da postignu i dogovor, po principu brze razmene usluga- Koštunica da garantuje neometan prolazaj ruskih energenata preko teritorije Jugoslavije u pravcu zapada, kako ne bi došlo da pojave konkurencije- npr. iz „američkog“ Azerbejdžana ili Gruzije, a koliko sutradan on bi postao predsednik. Milošević je bio gotov.
-Đinđić-
U mesecima nakon ovih događaja, DOS je stegao sve konce vlasti u svoje ruke. Iako je predsednik Jugoslavije, najdirektniji proevropejac je svakako bio Zoran Đinđić- očigledno nemački čovek. Otpočinju ekonomske reforme kakve je Zapad želeo. Sveukupna srpska privreda se devalvira, privatizuje, a prodaje- kako evropskim preduzećima, tako i domaćim kriminalcima sa kojima je Đinđić sarađivao, a koji su se obogatili upravo za vreme Miloševića. Pitanje Kosova se retko poteže. Dve godine, Srbija je išla istim putem, kojim su desetak godina ranije krenule i ostale zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka. A onda se dogodil nešto nezamislivo. Đinđića je stigao isti sindrom, koji i Miloševića ranije. Možda samo željan da poveća svoju vlast, možda ne želeći da izgubi i tu vlast koju je imao- usled činjenice da je izgubio Kosovo, možda iz nekog nama nepoznatog razloga, Đinđić je veoma moćno preduzeće- Železaru „Sartid“, prodao Amerikancima, umesto „svojim“ Nemcima. Da li je želeo višestruku zaštitu, da li je to učinio kao mig o mogućem savezništvu u tada aktuelnim američkim ratovima, da li zbog Kosova... Nemci više nisu štitili Đinđića. Oroz je mogao da povuče ko želi- Nemci, zbog izdaje; Amerikanci, da bi najzad stavili Srbiju pod svoje; Rusi, da bi uklonili jednu pretnju i zabili klin na Balkanu, što nisu učinili od 1948.; Mafija, jer je Đinđić radio za interese protivničkog klana. Narednu vladu, Živkovićevu, baš kao ni Miloševića 3 godine ranije, niko nije čuvao.
-Koštunica-
Mnogi se pitaju za koga je radio Koštunica kao premijer. Njegova prva vlada je, u manjoj meri doduše, nastavila punu saradnju sa EU i reforme. Njegova druga vlada je zbog pitanja Kosova do kraja okrenula ćurak. Ne treba zaboraviti da su u prvoj Koštuničinoj vladi bili i SPO i G17+, prva stranka je apsolutno naklonjena Zapadu, druga- tajkunima. Vuk Drašković je naročito interesantna ličnost- uvek je pozvan na Doručak zahvalnosti kod američkog predsednika. Moguće je da je 2000. napustio DOS jer mu se nije dopala ideja da će EU, a ne SAD imati kontrolu nad Srbijom.
Sam Koštunica je sa drugom vladom najzad pokazao svoje pravo lice. 2008. godine, Amerikanci su došli po svoje obećano blago- Kosovo. On im se političkim principom suprotstavio. Koštuničina sklonost Rusiji možda govori da je on sve vreme bio njihov čovek. To ostaje da se odgonetne u budućnosti.
-ZES-SPS-
Veoma je interesantno kako se bivša Miloševićeva partija okrenula svoj nekadašnjem gospodaru- meni je barem sasvim indikativna Dačićeva poseta SAD.
Jedno je sigurno- političku mapu Srbije i dalje će oblikovati različiti tajni i javni sukobi interesa sila, koje usled međusobnih sukoba imaju interese u ovom delu Evrope.
