Drugo poglavlje- Milošević
Jugoslavija je predstavljala poseban problem, upravo zato što nikada nije bila u pravom smislu te reči, zemlja istočnog bloka. Izuzev komunizma i socijalizma, kao i domaće tvorevine- samoupravljanja, u Jugoslaviji se živelo gotovo kao na Zapadu- vozili su se zapadni automobili, stanovi su bili sa francuskim i italijanskim nameštajem,... Narodu nije odgovaralo da se to menja- da se uvede pravi kapitalizam, da krediti počnu da se otplaćuju, da se bajka okonča. Ipak, Ante Marković je upravo to i otpočeo da čini, sa svojim brzim reformama. Iako je i on uzimao monetarne aranžmane. U to vreme i Zapad je prestao da biva jedinstven- ujedinjena Nemačka, iako nije u početku nailazila na evropski konsenzus, postala je sila i ubrzo predvodnica ostatka EU. Na taj način, Zapad, iako načelno još uvek jedinstven i pod primatom SAD, postao je dvoglav. I sada, tu dolazi do potpunog povlačenja Rusije sa Balkana. EU i SAD su zapravo imale potpuno različitu ideju šta činiti sa Jugoslaijom. EU (tada još EZ) je želela da je mirno integriše. SAD su htele da je rasture, kako bi zaraćenim stranama prodavale oružje, ali i po niskim cenama postale vlasnice tamošnje privrede, energentskih puteva i slično. Naravno, za takav plan im je bila potrebna i jedna negativna strana, zbog domaće javnosti- zla, a naknadno i poražena. Postavlja se pitanje, zašto je izbor pao baš na Srbe? Nije teško dati odgovor. Amerikanci su posmatrali ko bi im u takvoj situaciji bio bolji saveznik- Hrvati, koji su skloniji američkim saveznicima, Nemcima, koji su ih prvi i priznali kao naciju; ili Srbi, koji su kroz istoriju često bili saveznici Rusa, i iako sa njima imaju nezgodno iskustvo od 40-ih do 90-ih, američka javnost, koja tradicionalno mrzi Ruse, lako bi „tradicionalno“ zamrzela i Rusima sklone Srbe.
Tako su krajem 80-ih u Jugoslaviji, SAD postavile dvojicu ključnih piona, koji su pre toga prošli obuku kod njih samih. U Hrvatsku je stigao Franjo Tuđman, u Beogradu se za vlast izborio Slobodan Milošević- kasniji neprijatelj Amerikanaca se u naponu svoje karijere usavršio upravo u SAD, ne u nekoj drugoj zemlji. Mislim da je već iz današnje perspektive jasno ono što je „Velikom planeru“ bilo jasno tada- za rasturanje posttitoističke Jugoslavije, bio je dovoljan sukob na relaciji Beograd-Zagreb. Slovenija je ionako odavno bila sklona nezavisnosti, Bosna bi se i sama raspala pod uticajem okolnih „sila“, Makedonija i Crna Gora bi se ili odvojile, ili pripojile nekoj od ove dve „sile“. Za dve godine, do tada maksimalno zataškavan i ućutkavan nacionalizam se potpuno neopaženo i mnogo jače nego što je bilo ko očekivao uzdigao do šovinističke mere. Baš po planu- Jugoslavija puca po svim šavovima usled srpsko-hrvatskog sukoba. Slovenija, uz relativno male sukobe, postaje nezavisna, Srbi i Hrvati vode dugotrajan i iscrpljujuć rat u Hrvatskoj, svi narodi to čine i u Bosni koja se raspada, Crna Gora ostaje u istoj državi sa Srbijom, Makedonija se neopaženo otcepljuje, Kosovo postaje problem. EU nerado, ali ipak priznaje novo stanje, koje su načinili Amerikanci, preko „svojih ljudi“. Srbi su glavni krivci za svo preostalo zlo u Evropi. Veći Rusi i od Rusa. Tako je Milošević efikasno izolovao svoju zemlju- iako je (bi) JNA dobila sva tri rata 1991-95, on je u miru efikasno gubio sve te ratove iz fotelje- taman je JNA uspostavila kakvu takvu kontrolu u Sloveniji, postignut je dogovor o povlačenju; JNA je doprela sve do Zadra u Hrvatskoj, Zagreb je mogao sa neviđenom nadmoći da se napadne; Milošević je odlučio da je sa SFRJ gotovo, da se prelazi na SRJ i eventualni koncept Velike Srbije; zbog nedostatka podrške iz Srbije i Crne Gore, Srbi, koji su više nego efikasno držali Sarajevo pod opsadom više od tri godine, nikada nisu mogli da pokrenu odlučujuću bitku.
Zaista, jedini pozitivan ishod po Srbe je stvaranje Republike Srpske, koja se, kada su tamošnji Srbi shvatili da Milošević ne radi u njihovu korist, otrgla kontroli. Amreikanci, sponzori Dejtonskog sporazuma, nadali su se da će ona, ako bude ekonomski izolovana, kako je to bilo donedavno, a naročito ako se Srbima pripiše genocid u Srebrenici (koliki god da je on, i u krajnjem, ko god da ga je učinio), lako moći da ugase ovaj entitet.
Opozicija, koja je delovala u Srbiji 1990-2000, bila je na neki način lažna. Ljudi koji su bili lideri te opozicije su veoma lako, po potrebi, mogli da postanu i deo režima, što se pokazalo i u slučaju Šešelja, Draškovića, pa i Đinđića, koji je 1993. godine bio na ivici dogovora sa Miloševićem. Tada je Zapad kontrolisao Miloševića, zadovoljan njegovim uslugama, te nije želeo da ga menja. To j posle „uobrazilo“ njega na neki način, pa je već krajem 90-ih počeo da se otrže kontroli. Pobeda opozicije na lokalnim izborima, kao i Mila Đukanovića u Crnoj Gori samo su bile diskretne poruke da Moćni mogu svakog da smene ako žele.
No vratimo se Srbiji. Jedino preostalo nerešeno pitanje u bivšoj Jugoslaviji, ostalo je Kosovo. Bogato neiskorišćenim sirovinama, naseljeno etničkim Albancima, kroz koje prolaze razni gasovodi i naftovodi, Amerikancima se pokazalo kao idealna tačka za eventualne nove baze i prestrojavanje prema Rusiji i Bliskom istoku. Međutim, do tog trenutka, Milošević je već polako počeo da gubi volju za saradnjom. To je donegde razumljivo- njemu je postalo jasno da će, u duhu previranja sa kraja 90-ih, izgubiti vlast ako izgubi (čitaj: preda) još jedan deo teritorije. Iako dobro obučena, OVK nije mogla da se suprotstavi profesionalnoj vojsci. Iznenađeni otporom, Amerikanci i EU pokeću pregovore u Rambujeu, kako bi se situacija smirila. Srbi najpre prihvataju ponuđeni predlog, ali potom Milošević dobija mig kako to treba da se odbije. Sledi bombardovanje. Za sada, ne mogu da tvrdim da li je njegov pad bio planiran pre ili za vreme ove epizode, ali jedno je sigurno- to je bio prvi pravi sukob Miloševića i Amerikanaca. On je razumeo da će se narod ujediniti pod njim za vreme rata, ali da će posle neminovnog poraza- za rat kriviti njega i smeniti ga. Možda je ključni trenutak, u planiranju Miloševićeve sudbine, bio 27. mart 1999.- kada je oboren F-117A, a njegova do tada misteriozna oprema prodata Rusima i Kinezima, koji su od tada bili u stanju da izrade oružje protiv „stelt“ tehnologije. Amerikanci se nisu plašili tada još uvek Jeljcinove Rusije, ali večito opasnoj Kini prodati takvo oružje, svakako nije bio više prijateljski čin od Miloševića. Bombardovanje ambasade Kine, nešto kasnije, naročito zbog činjenice da je takođe učinjeno stelt avionima, zapravo je bila jako skupo prodata poruka Kinezima. A Miloševićeva sudbina je bila zapečaćena.
Jugoslavija je predstavljala poseban problem, upravo zato što nikada nije bila u pravom smislu te reči, zemlja istočnog bloka. Izuzev komunizma i socijalizma, kao i domaće tvorevine- samoupravljanja, u Jugoslaviji se živelo gotovo kao na Zapadu- vozili su se zapadni automobili, stanovi su bili sa francuskim i italijanskim nameštajem,... Narodu nije odgovaralo da se to menja- da se uvede pravi kapitalizam, da krediti počnu da se otplaćuju, da se bajka okonča. Ipak, Ante Marković je upravo to i otpočeo da čini, sa svojim brzim reformama. Iako je i on uzimao monetarne aranžmane. U to vreme i Zapad je prestao da biva jedinstven- ujedinjena Nemačka, iako nije u početku nailazila na evropski konsenzus, postala je sila i ubrzo predvodnica ostatka EU. Na taj način, Zapad, iako načelno još uvek jedinstven i pod primatom SAD, postao je dvoglav. I sada, tu dolazi do potpunog povlačenja Rusije sa Balkana. EU i SAD su zapravo imale potpuno različitu ideju šta činiti sa Jugoslaijom. EU (tada još EZ) je želela da je mirno integriše. SAD su htele da je rasture, kako bi zaraćenim stranama prodavale oružje, ali i po niskim cenama postale vlasnice tamošnje privrede, energentskih puteva i slično. Naravno, za takav plan im je bila potrebna i jedna negativna strana, zbog domaće javnosti- zla, a naknadno i poražena. Postavlja se pitanje, zašto je izbor pao baš na Srbe? Nije teško dati odgovor. Amerikanci su posmatrali ko bi im u takvoj situaciji bio bolji saveznik- Hrvati, koji su skloniji američkim saveznicima, Nemcima, koji su ih prvi i priznali kao naciju; ili Srbi, koji su kroz istoriju često bili saveznici Rusa, i iako sa njima imaju nezgodno iskustvo od 40-ih do 90-ih, američka javnost, koja tradicionalno mrzi Ruse, lako bi „tradicionalno“ zamrzela i Rusima sklone Srbe.
Tako su krajem 80-ih u Jugoslaviji, SAD postavile dvojicu ključnih piona, koji su pre toga prošli obuku kod njih samih. U Hrvatsku je stigao Franjo Tuđman, u Beogradu se za vlast izborio Slobodan Milošević- kasniji neprijatelj Amerikanaca se u naponu svoje karijere usavršio upravo u SAD, ne u nekoj drugoj zemlji. Mislim da je već iz današnje perspektive jasno ono što je „Velikom planeru“ bilo jasno tada- za rasturanje posttitoističke Jugoslavije, bio je dovoljan sukob na relaciji Beograd-Zagreb. Slovenija je ionako odavno bila sklona nezavisnosti, Bosna bi se i sama raspala pod uticajem okolnih „sila“, Makedonija i Crna Gora bi se ili odvojile, ili pripojile nekoj od ove dve „sile“. Za dve godine, do tada maksimalno zataškavan i ućutkavan nacionalizam se potpuno neopaženo i mnogo jače nego što je bilo ko očekivao uzdigao do šovinističke mere. Baš po planu- Jugoslavija puca po svim šavovima usled srpsko-hrvatskog sukoba. Slovenija, uz relativno male sukobe, postaje nezavisna, Srbi i Hrvati vode dugotrajan i iscrpljujuć rat u Hrvatskoj, svi narodi to čine i u Bosni koja se raspada, Crna Gora ostaje u istoj državi sa Srbijom, Makedonija se neopaženo otcepljuje, Kosovo postaje problem. EU nerado, ali ipak priznaje novo stanje, koje su načinili Amerikanci, preko „svojih ljudi“. Srbi su glavni krivci za svo preostalo zlo u Evropi. Veći Rusi i od Rusa. Tako je Milošević efikasno izolovao svoju zemlju- iako je (bi) JNA dobila sva tri rata 1991-95, on je u miru efikasno gubio sve te ratove iz fotelje- taman je JNA uspostavila kakvu takvu kontrolu u Sloveniji, postignut je dogovor o povlačenju; JNA je doprela sve do Zadra u Hrvatskoj, Zagreb je mogao sa neviđenom nadmoći da se napadne; Milošević je odlučio da je sa SFRJ gotovo, da se prelazi na SRJ i eventualni koncept Velike Srbije; zbog nedostatka podrške iz Srbije i Crne Gore, Srbi, koji su više nego efikasno držali Sarajevo pod opsadom više od tri godine, nikada nisu mogli da pokrenu odlučujuću bitku.
Zaista, jedini pozitivan ishod po Srbe je stvaranje Republike Srpske, koja se, kada su tamošnji Srbi shvatili da Milošević ne radi u njihovu korist, otrgla kontroli. Amreikanci, sponzori Dejtonskog sporazuma, nadali su se da će ona, ako bude ekonomski izolovana, kako je to bilo donedavno, a naročito ako se Srbima pripiše genocid u Srebrenici (koliki god da je on, i u krajnjem, ko god da ga je učinio), lako moći da ugase ovaj entitet.
Opozicija, koja je delovala u Srbiji 1990-2000, bila je na neki način lažna. Ljudi koji su bili lideri te opozicije su veoma lako, po potrebi, mogli da postanu i deo režima, što se pokazalo i u slučaju Šešelja, Draškovića, pa i Đinđića, koji je 1993. godine bio na ivici dogovora sa Miloševićem. Tada je Zapad kontrolisao Miloševića, zadovoljan njegovim uslugama, te nije želeo da ga menja. To j posle „uobrazilo“ njega na neki način, pa je već krajem 90-ih počeo da se otrže kontroli. Pobeda opozicije na lokalnim izborima, kao i Mila Đukanovića u Crnoj Gori samo su bile diskretne poruke da Moćni mogu svakog da smene ako žele.
No vratimo se Srbiji. Jedino preostalo nerešeno pitanje u bivšoj Jugoslaviji, ostalo je Kosovo. Bogato neiskorišćenim sirovinama, naseljeno etničkim Albancima, kroz koje prolaze razni gasovodi i naftovodi, Amerikancima se pokazalo kao idealna tačka za eventualne nove baze i prestrojavanje prema Rusiji i Bliskom istoku. Međutim, do tog trenutka, Milošević je već polako počeo da gubi volju za saradnjom. To je donegde razumljivo- njemu je postalo jasno da će, u duhu previranja sa kraja 90-ih, izgubiti vlast ako izgubi (čitaj: preda) još jedan deo teritorije. Iako dobro obučena, OVK nije mogla da se suprotstavi profesionalnoj vojsci. Iznenađeni otporom, Amerikanci i EU pokeću pregovore u Rambujeu, kako bi se situacija smirila. Srbi najpre prihvataju ponuđeni predlog, ali potom Milošević dobija mig kako to treba da se odbije. Sledi bombardovanje. Za sada, ne mogu da tvrdim da li je njegov pad bio planiran pre ili za vreme ove epizode, ali jedno je sigurno- to je bio prvi pravi sukob Miloševića i Amerikanaca. On je razumeo da će se narod ujediniti pod njim za vreme rata, ali da će posle neminovnog poraza- za rat kriviti njega i smeniti ga. Možda je ključni trenutak, u planiranju Miloševićeve sudbine, bio 27. mart 1999.- kada je oboren F-117A, a njegova do tada misteriozna oprema prodata Rusima i Kinezima, koji su od tada bili u stanju da izrade oružje protiv „stelt“ tehnologije. Amerikanci se nisu plašili tada još uvek Jeljcinove Rusije, ali večito opasnoj Kini prodati takvo oružje, svakako nije bio više prijateljski čin od Miloševića. Bombardovanje ambasade Kine, nešto kasnije, naročito zbog činjenice da je takođe učinjeno stelt avionima, zapravo je bila jako skupo prodata poruka Kinezima. A Miloševićeva sudbina je bila zapečaćena.
