Back to the future !!!

Sredjivao sam veceras moju, pa hajde da je nazovem - bibilioteku. Napokon sam resio da sednem i da popisem i kategorizujem sve naslove koje posedujem. Otisao sam u sobu, pa hajde da je nazovem - radna jer se u njoj nalaze samo knjige i knjige i jedan mali pisaci sto, stolica i lampa. Otprilike dva sata mi je trebalo da povadim sve primerke sa polica (oko 2500 naslova), poredjam po sobi i pocnem da ih slazem po imenima pisaca. Godinama sam samo slagao i slagao primerke (naravno posle citanja, ne svih, priznajem) i dosao sam do zakljucka da nemam pojma ni koliko ni sta imam.
E, sad. Ovaj uvod nije posluzio da bih se, pa hajde da nazovem to prose....nje, vec kao mali uvod u sledecu situaciju. Pre par godina kad mi je baba resila da ode u dom, ostavila mi je sve njene knjige. Ja sam samo preneo iz njenog stana i pridodao ih mojim. I veceras prilikom slaganja pronadjem i jednu pozutelu svesku. Otvorim i pocnem da citam. Babin dnevnik kad je imala 17 godina. Napominjem da danas ima 93 i jos uvek je rekao bih veoma zivahna za svoje godine. Naravno od slaganja knjiga nije nista bilo. Utonuo sam u njene ljubavne probleme, u mali dzeparac, stednju za kupovinu novih cipela u svabinoj prodavnici u centru. U odlazak u crkvu na veliku gospojinu i poziv posle toga na igranku od strane gospodina .......... itd. OK. Svi to vise manje prozivimo, ali mi je skroz cudan osecaj kad citam autenticna desavanja rodjene babe. Recimo, onaj gospodin sto ju je pozvao na igranku. Da ju je moj pradeda a njen otac pustio te veceri, mozda bi se kasnije udala za njega a ne za mog dedu i verovatno ni ja ne bih postojao. Secate li se filmova BACK TO THE FUTURE !!!

 

[Minaqua]

Stvarno mnogo dobar trip. Kontam da su dnevnici sad izasli iz mode,blogovi i tako to, ja sam pokusala par puta ali sam brzo odustala. Mozda bih mogla da razmislim o tome... U svakom slucaju volela bih sa 90 i nesto godina, ako dozivim da procitam dnevnik koji sam vodila sa 18,19...

 

[*~Anti~*]

Divno je to! Uvek doživljavamo svoju babu ili dedu kao nekakve okoštale divne figure u našem životu. Kao deo staklene menažerije u vitrinama naše mladosti. Oni daju poklone, štipaju nas za obraze, kupuju sladolede... Bar mi se čini da je tako.
A onda čuješ neku priču o njima koja je toliko ljudska. Postavljaš pitanja ako imaš sreće da dođeš do tog nivoa osvešćenja kada shvatiš da bi trebalo to da učiniš. I onda se oni polako oformljuju po prvi put u tebi kao ljudi. Ne kao baba i deda, već kao ljudi koji su imali prošlost, živeli svoje živote, patili i bili srećni... Možda je to ta neobičnost u osećaju koji imaš. Taj prelomni trenutak. Kao da se rađaju iz svojih ljuštura baba i deda i ulaze nam u svest kao ljudi od krvi i mesa.
Uvek sam mislio da će moji baba i deda večno živeti. Da će ostati uvek, šta ja znam, šezdesetpetogodišnjaci ili sedamdesetogodišnjaci. Zaustavljeni u vremenu i ovekovečeni u godinama koje su imali.

 

[strelica66]

Fenomenalno! Mogu da zamislim osecaj koji si imao dok si citao.
Volela bih da imam svoj dnevnik, a tek moje bake! Prosto ti zavidim sto si imao srece i nasao njena secanja.

 

[Babe_Lea]

Uh mogu da zamislim osecaj koji bih imala da mi se ukaze prilika da pronadjem tako nesto.Pravo malo blago.
Ja ne pisem dnevnik svaki dan samo kada mi se ucini da je potrebno , onako da sebi olaksam, i to je tako oduvek. U stvari nisam nikada volela da opisujem dogadjaje vec su to neka moja razmisljanja i tako. Mogu vam reci da se odusevim ko kuce u liftu kad pronadjem nesto od pre deset ili vise godina i koje me za trenutak vrati u ono vreme.Prva pomisao mi pada na to da otkrijem koliko sam se izmenila u necemu mada ponekad konstatujem sa cudjenjem i da nisam ni malo , sto moram da priznam, me zabrine .

 

[red riding hood]

jao sta bih ja dala da naidjem na dnevnik moje babe..ali mislim da nema sanse da je ijedna moja baba pisala dnevnik.ali zato ja pisem pa sad..ako bog da bicu baba nekome ko ce moci da se smeje mom zivotu do mile volje...