Bio je opet.
Blago me je dodirnuo vrhom peraja po obrazu i spustio svoju glavu na jastuk.
Promeškoljila sam se i okrenula prema njemu.
Polako se spustio i zagrlio me svojim perajima.
Osetila sam njegov dah i blagi dodir glatke, svilankaste kože dok mi je stopalo golicao repić udobno smešten u dnu postelje.
I pre nego što sam pogledala, čula sam tihi, najtiši, nežan, najnežniji šapat: "Da. Beo je."
Po mekom dodiru njegovog stomaka, znala sam da i repić mora biti bele boje...
"Sanjaj dalje", prošaputao je. Ili to nije bio šapat? Ne... mislim da nije. Trgla sam se... malo. "Ne, nikako ne smem da se probudim", pomislih, a on se osmehnu.
To se čuju naše misli, shvatila sam.
Smestio je svoju glavu uz moju i tiho, najtiše, lagano, najlaganije prenosio svoje misli.
"Ne brini... setićeš se kad bude trebalo" čule su moje njegove umirujuće, nakon su izrazile bojazan da ću zaboraviti.
Valjda zato pamtim samo dodir njegove meke kože i boju njegovih misli.
Pomislih kako ga još neko voli tako lepo kao ja i kako bih želela da ode tamo...
"Znam. Ne brini za to", čule su moje misli.
Vrhom peraja oblikovanog kao prst, uhvatio me je za mali prst i poveo u okean. Okean je bio mek, topao i prijatan.
I njegove priče su postale moje, njegovi doživljaji moji, osećala sam njegova osećanja.
Sve sam zaboravila.
"Ne brini, setićeš se kad dođe vreme", šapnule su njegove misli.
I vratio me je u postelju, ležao još malo pored mene, uveseljavao svojim mislima i najnežnijim dodirom.
"Ja pripadam tvom svetu, ali ne i svetu u kome živiš. Tako i ti pripadaš mom svetu, ali ne i onom u kome živim. Zato moram da odem. I zato sam tebe vratio ovde."
"ali..."
"Ti želiš da ponovo dođem i zato to ne moram da ti obećam. Biću tu.
Biću tu uvek kad poželiš.
I ne zaboravi: I delfini sanjaju..."
Spustio je jedan nežan, najnežniji poljubac negde u predelu moje slepoočnice i otišao.
"Sanjaj još malo", šaputale su njegove misli, "Kad se probudiš u svetu u kome živiš, pričaćeš samo onome ko bude mogao da razume."
Blago me je dodirnuo vrhom peraja po obrazu i spustio svoju glavu na jastuk.
Promeškoljila sam se i okrenula prema njemu.
Polako se spustio i zagrlio me svojim perajima.
Osetila sam njegov dah i blagi dodir glatke, svilankaste kože dok mi je stopalo golicao repić udobno smešten u dnu postelje.
I pre nego što sam pogledala, čula sam tihi, najtiši, nežan, najnežniji šapat: "Da. Beo je."
Po mekom dodiru njegovog stomaka, znala sam da i repić mora biti bele boje...
"Sanjaj dalje", prošaputao je. Ili to nije bio šapat? Ne... mislim da nije. Trgla sam se... malo. "Ne, nikako ne smem da se probudim", pomislih, a on se osmehnu.
To se čuju naše misli, shvatila sam.
Smestio je svoju glavu uz moju i tiho, najtiše, lagano, najlaganije prenosio svoje misli.
"Ne brini... setićeš se kad bude trebalo" čule su moje njegove umirujuće, nakon su izrazile bojazan da ću zaboraviti.
Valjda zato pamtim samo dodir njegove meke kože i boju njegovih misli.
Pomislih kako ga još neko voli tako lepo kao ja i kako bih želela da ode tamo...
"Znam. Ne brini za to", čule su moje misli.
Vrhom peraja oblikovanog kao prst, uhvatio me je za mali prst i poveo u okean. Okean je bio mek, topao i prijatan.
I njegove priče su postale moje, njegovi doživljaji moji, osećala sam njegova osećanja.
Sve sam zaboravila.
"Ne brini, setićeš se kad dođe vreme", šapnule su njegove misli.
I vratio me je u postelju, ležao još malo pored mene, uveseljavao svojim mislima i najnežnijim dodirom.
"Ja pripadam tvom svetu, ali ne i svetu u kome živiš. Tako i ti pripadaš mom svetu, ali ne i onom u kome živim. Zato moram da odem. I zato sam tebe vratio ovde."
"ali..."
"Ti želiš da ponovo dođem i zato to ne moram da ti obećam. Biću tu.
Biću tu uvek kad poželiš.
I ne zaboravi: I delfini sanjaju..."
Spustio je jedan nežan, najnežniji poljubac negde u predelu moje slepoočnice i otišao.
"Sanjaj još malo", šaputale su njegove misli, "Kad se probudiš u svetu u kome živiš, pričaćeš samo onome ko bude mogao da razume."
....i u pravu je delfin......nisu sve priče za svakoga kao što ni svako nije u stanju da razume sve vrste muzike,plesa iili bilo kakve umetnosti.....a reći lepe reči jeste umetnost. 
